Униформе, ознаке и симболи на железници у Босни и Херцеговини од 1879. до данас

Пише: Сречко Игњатовић

Пратити развој решења изгледа званичне железничке униформе кроз историју је сложен задатак — не само због разноврсности униформи, ознака и симбола, већ и зато што је ова тема веома ретко обрађивана у стручној литератури. Због тога ће се овај преглед ограничити на решења из прописа и правилника који су били у употреби и који су важили дуже или краће време на простору Босне и Херцеговине. И уз такво ограничење, имајући у виду бурну прошлост овог подручја, неминовно је вршити избор — али и поред свих специфичности и промена у изгледу железничке униформе, ово истраживање, макар у основним цртама, садржи све неопходне податке: од наслеђене аустроугарске униформе па све до данас.

Позната је изрека да „одело чини човека“. На први поглед, ако значење те изреке посматрамо шире од индивидуалног нивоа, долазимо до закључка да одевни предмети често говоре више о самом друштву, друштвеној класи, групи или професији него о појединцу.

Овај рад настао је са намером да се детаљно истражи историја и изглед железничких униформи у Босни и Херцеговини, њихових симбола и ознака, односно њихов настанак, развој и промене кроз које је железничка организација у БиХ прошла у свом историјском ходу. Железничку униформу тумачимо у целини — као што се тумаче и њене ознаке и симболи — као симбол вредности железничког позива.

Униформа са ознакама и симболима говори о компетенцијама стеченим образовањем, способностима и искуством у раду. Железничке раднике краси изражена свест о дужности и одговорности — то су људи који су одговорни друштву и железници, а њихове професионалне улоге су функционално повезане у једну целину — сви они су на истом задатку. Униформа, као одраз организације у управљању железничким саобраћајем, строго је уређена прописима службе.

Увод — Историјат са развојним фазама у изградњи железничких пруга у БиХ

Историјат железница у Босни и Херцеговини може се пратити у неколико развојних фаза које су условиле многе промене како на железницама, тако и на службеним одељењима, капама и железничким ознакама. Развојне фазе у изградњи и променама на железници у Босни и Херцеговини могу се поделити у десет периода:

I период: 1872–1878. Саобраћајно друштво царске турске железнице Бања Лука – Добрљин, касније Царска и краљевска војна железница Бања Лука – Добрљин (1878–1912)

II период: 1878–1895. Царске и краљевске босанске железнице (к. к. ББ)

III период: 1895–1908. Царске и краљевске Босанскохерцеговачке државне железнице (к. к. БХШЖ)

IV период: 1908–1918. Босанскохерцеговачке земаљске железнице (БХЗЖ)

V период: 1919–1929. Железнице Краљевства СХС (ЖК-СХС)

VI период: 1929–1941. Краљевина Југославија, Југословенске државне железнице (ЈДЖ)

VII период: 1941–1945. Време окупације под управом Хрватских државних железница (ХДЖ), односно исти период Железнице Народноослободилачке војске (ЖНОВ)

VIII период: 1945–1953. Југословенске државне железнице ДФЈ–ФНРЈ (ЈДЖ)

IX период: 1953–1992. Југословенске железнице (ЈЖ)

X период: 1992. до данас (2024): Железнице Босне и Херцеговине (ЖБХ) 1992–2001, Железнице Херцег Босне (ЖХБ) 1993–2001, Железнице Федерације Босне и Херцеговине – фузија ЖБХ и ЖХБ (ЖФБХ) од 2001. до данас, Железнице Републике Српске (ЖРС) од 1992. до данас.

Први период – Саобраћајно друштво царске турске железнице Бања Лука – Добрљин, 1868–1878. година

Турска влада је 1868. године склопила уговор са једним француско-белгијским друштвом о изградњи железничке магистрале којом би европска Турска била повезана са аустријском границом. Најближе и најприродније повезивање Цариграда са аустријском границом ишло би својом дужином преко Босне. Изградња пруге дата је под концесију уз одобрење експлоатације изграђених железница у трајању од 99 година. Осим тога, на изградњи босанске пруге, турска влада обећава извођачу радова и одговарајуће концесије уз најповољније послове за експлоатацију шума и рудника.

Ради изградње ове пруге региструје се компанија Оријенталне железнице (Chemins de fer Orientaux), скраћено ЦО, у Паризу, те у јануару 1870. године креће изградња пруге из четири правца: од Истанбула, Александропоља, Солуна и Новог Града (Босански Нови). Током 1872. године завршено је око 500 км железничке пруге, међу којима спада и деоница Бања Лука – Босански Нови.

Почетна етапа изградње железничке пруге била је на деоници (Добрљин) Босански Нови – Бања Лука. Трасирање пруге отпочело је 1869. године, а изградња почетком 1871. године. Пруга је завршена и пуштена у саобраћај 24. децембра 1872. године, у дужини од око 101,6 км. Експлоатацију је, по уговору, преузело Аустријско друштво јужних железница и трајала је кратко, односно до 1875. године. Узрок престанка саобраћаја био је почетак босанско-херцеговачког устанка против османске власти од 1875. до половине 1878. године.

Ц. и к. Војничка железница Бања Лука–Добрљин, 1878–1912. године

Окупацијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске монархије 1878. године, ова пруга нормалног колосека долази под њену управу. Године 1879. биће изграђен продужетак пруге Босански Нови – Добрљин. Целокупна траса Добрљин – Бања Лука нормалног колосека (1435 мм) била је под војном управом (ц. и к. министарство рата Монархије од 1879. године) са ознаком својине: ц. и к. Војничка железница Бања Лука–Добрљин, к.к.МБ (k.u.k. Militärbahn Banjaluka–Doberlin). Априла 1882. године, изградњом пруге Сисак – Добрљин, остварена је веза са Бечом, односно са Европом. Године 1912. ова пруга предата је цивилној управи, односно Дирекцији Босанско-херцеговачких земаљских железница, BHLB (Bosnisch-Herzegowinische Landesbahn).

Униформе, ознаке и симболи из периода 1872–1887.
Како бисмо ублажили недостатак документације о раду прве босанске железнице и опису изгледа униформе и њених ознака (Прометно друштво царске турске железнице Бања Лука – Добриљин), послужићемо се описом са једног путовања првом босанском железницом Француза Шарла Ириартеа, који је објавио 1876. у књизи „Bosnie et Herzégovine – Insurrection de 1875–1876“.

(…) „Управно особље ове мале мреже седи у Бањој Луци. Ово особље је скоро у потпуности састављено од Аустријанаца. Материјал пруге је у врло добром стању и набављен је из белгичких фабрика.“ (…)

„Возови полазе само два пута дневно, па је служба врло једноставна. Неколико војника, жене и слуга православног свештеника из Приједора, два импресивна бегa богато обучена и наоружана до зуба и један славонски аптекар из Загреба чине цео путнички кадар. Машиновођа је Литванац и говори неколико речи француског. Контролори и остало возно особље са својим дугим ханџарима у појасу и аркебузама на рамену стварају конфузију међу путницима. Заптија, који звоном најављује полазак воза, са читавим арсеналом на стомаку, више личи на човека спремног да нападне воз него да га заштити.“

(…) „У Приједору, важној железничкој станици, гомила онемогућава приступ станици. Бегове дочекује група угледних Бошњака, поносног држања, а у средини се истиче неки ‘улема’ са белим турбаном. Шеф станице, иначе Аустријанац, носи фес, широк црвени појас и револвер. Изгледа и понаша се као Босанац.“

Из овог кратког описа можемо закључити да је железничко особље на глави носило фес, вероватно са истакнутим симболом полумесеца са звездом без криластог точка или само криласти точак.

Други период – Војно-босанске ускоколне жељезнице, 1878–1895.

Босном и Херцеговином заједнички су управљале Аустрија и Мађарска преко заједничког министарства финансија. Унутар тог министарства формиран је „Босански биро“ који је контролисао Босну и Херцеговину преко Земалјске владе у Сарајеву. За управника Босанског бироа (1882) постављен је Бенјамин Калај (Benjamin von Kállay, 1839–1903). Земалјску владу чинили су: земаљски поглавар, цивилни адлутас и начелници одељења. Влада је у почетку имала три одељења: административно, финансијско и правосудно, а касније су основани грађевински односно привредни одељак, одељење за наставу и богослужење и техничко одељење. Грађевински одељак одиграће важну улогу у пројекту изградње жељезничке мреже у БиХ.

Што се тиче обезбеђења животног благостања, Аустро-Угарска је убрзано радила на развоју земље, првенствено због сопствене користи. Уведено је ‘модерно’ европско законодавство, изграђене су ‘импресивне’ војне и цивилне грађевине, ‘савремени’ путеви и друго, а окупирана земља Босна и Херцеговина повезује се са остатком Европе телефоном, телеграфском и железничком мрежом. Тако је започела изградња уског колосека.

Изградња железничке мреже (1878–1895) – Други период се односи на изградњу ‘војних’ железничких пруга уског колосека ширине 760 мм, тзв. ‘босански колосек’ (нем. Bosnische Spurweite, такође „Bosnaspur“). Септембра 1878. године, Двојна монархија интензивно започиње изградњу пруге Босански Брод – Сарајево (радови финансирани средствима из ‘ратног’ кредита) која је пуштена у саобраћај октобра 1882. године. Такође, од 1884. године гради се уска пруга од Метковића до Сарајева и пуштена је у саобраћај августа 1891. године. Дана 10. септембра 1879. године основана је прва Дирекција босанско-херцеговачких железница (к.у.к. Bosnabahn – к.к. BB) са седиштем у Дервенти. На чело те дирекције постављен је аустроугарски мајор и инжењер Јохан Томашек. Ту дужност је обављао (и истовремено био директор ц. и к. Војничке Железнице Бањалука-Добрљин, 1878–1889) од 1878. до 1885. године.

Саграђена „магистрална“ пруга „Босански Брод – Сарајево – Метковић“ и све изграђене споредне трасe уских пруга до 1895. године (Вогошћа – Семизовац – Чевљановић – 1885, Добој – Тузла – Симић Хан – 1886, Добој – Усора – Прibiniћ – 1890, Илиџа – Илиџа Бања – 1892, Лашва – Травник – 1893, Травник – Бугојно – 1894, Чевљановић – Иванчићи – 1894, Доњи Вакуф – Јајце – 1895), у дужини од око 685 километара, биле су под војном управом и ознаком власништва као ц.и.к. Босанске жељезнице (к.у.к. Боснабахн – к.к. ББ).

Униформе, ознаке и симболи из периода 1878–1895.

Као што је наведено, први изграђени део од Босанског Брода до Зенице завршен је 8. јуна 1879. године. Изградња моста између два Брода (завршен 10. јула 1879.) била је услов за пуштање пруге у јавни саобраћај. То се догодило 14. јула 1879. године и тај дан се сматра рођенданом босанскохерцеговачких уских пруга. Исте године започео је рад на пројекту продужетка пруге од Зенице до Сарајева, која је пуштена у саобраћај 4. октобра 1882.

Као што је поменуто, прва дирекција босанских железница основана је у Дервенти 1879. године. Поред директора Јохана Томашека, дирекцију је чинило седам аустроугарских официра и војних чиновника, претежно задужених за безбедност и управљање саобраћајем. Запослено је 30 цивилних и већи број разних помоћних чиновника (рад на телеграфу, телефонији, административним и комерцијалним пословима, отпрема магацинске робе итд.) доведених из целе монархије. Већи број чинили су домаћи људи који су били ангажовани као послужитељи, односно радници за изградњу и одржавање пруга.

У марту 1881. године, Управа к.у.к. Боснабахн у Дервенти доноси први „Правилник о служби за запослене босанских железница“ („Dienstordnung für die Bediensteten der k.k. Bosna-Bahn“, одобрен к.у.к. Reichs-Kriegs-Ministerial-Erlass-ом од 19. марта 1881., Одељење 5 бр. 901.). У члану 48. истог правилника (Die Uniform der Bosnabahn-Mitarbeiter) описује се изглед и начин ношења службене железничке униформе.

Између осталог стоји да униформе (капут, блуза, панталоне, капа) запослених Боснабахна носе стални државни службеници у униформи аустријских војних цивилних службеника Војног географског завода, али са том разликом што се на оковратнику са обе стране, са златним гајтаном, иза знака чиновања налази једнострано крилато коло у сребрном везу.

Нижи официри и подофицири (машиновође, кондуктери, контролори, ревизори) не носе униформисане панталоне, већ само зелене блузе са црном поставом и ивицама, с тим што се на оковратнику, са сребрним гајтаном, налази једнострано крилато коло од лима. Остали службеници (скретничари, кочничари и др.) носе оковратник без гајтана на коме се налази само „крилато коло“.

Капути свих службеника израђени су од смеђег сукна, као и код коњице, са гримизним штитницима и црвеном поставом. Државни службеници носе официрске капе (облик зарубљене купе у боји униформе) са двостраним крилатим колом и царско-краљевским грбом, док остали службеници носе исте капе са постављеном ознаком у облику розете (розета — округли облик) са црно-жутим везом и усправним гајтаном који се завршава металном розетом на којој је истакнут краљевски грб монархије. Розета за официре сашивена је свиленим концем, односно ‘вуненим’ за остале службенике.

Виши службеници, официри и подофицири обавезни су у служби да носе мач. То се односило и на шефове станица и њихове помоћнике, затим на више контролоре-инспекторе и чуваре реда у станицама, односно на пратиоце путничких композиција. Ношење мача, овим Правилником, не односи се на остале службенике и службенике.

Запослени који у обављању својих послова долазе у контакт са јавношћу морају се појављивати, ако не у униформи или одори (домаћи чувари-редари станица, носачи пртљага и сл.), онда барем са прописаним службеним значкама или службеном капом, а спољашњим изгледом морају одговарати захтевима пристојности.

Трећи период – Железнице уског колосека под цивилном управом од 1895. до 1908.

Период од 1895. до проглашења анексије 1908. године обухвата изградњу нових железничких пруга, углавном из економских и финансијских разлога (приходи од концесија при експлоатацији шума и рудника и њихов транспорт), као и из стратешких разлога, односно излазак на границу са суседном Србијом и јадранским лукама Сплитом, Дубровником и Херцег Новим.

На територији БиХ железничка мрежа била је подељена на две дирекције: војну управу босанских пруга и дирекцију БХ железница. Дана 1. маја 1895. године ове дирекције су уједињене, а 27. јула основана је дирекција Босанско-Херцеговачких Државних Железница (БХСтБ) са седиштем у Сарајеву, којој су предате на цивилну управу све војне пруге у БиХ (осим Војничке железнице Бања Лука–Добриљин, која ће бити предата цивилној управи тек 1912. године).

На чело ове дирекције постављен је аустроугарски инжењер (оберингенијер) Карл Шнак. Дужност је обављао (и уједно директор изграђене пруге „Нарентабан“ 1884–1895, нап. а.) од 1895. до 1912. године.

Грађење железничке мреже (1895–1908) – У трећем периоду саграђена је пруга Габела – Хум (од Хума одвојак за Требиње) до Ускопља (од Ускопља одвојак за Зеленику) и наставак до Дубровника (1901). Ова железничка мрежа била је дуга 207 км, од тога 132 км на босанској (херцеговачкој), а 75 км на аустријској (далматинској) територији.

Затим, шумска железница ‘Кривајаталбан’ Завидовићи – Олово – Хан Пијесак – Кусаче грађена је о државном трошку и дата под закуп фирми „Босанска шумска индустрија Ајслер и Ортлиб у Завидовићима“.

И на крају пруга „Сарајево – Источна граница“, односно траса Сарајево – Међеђа – Вишеград – Добрун – Вардиште, односно Међеђа – Увац (1906). Ове ускоколосечне пруге и пруге на аустријској (далматинској) територији биле су изграђене и оперативно управљане од стране Дирекције Босанско-Херцеговачких Државних Железница, BHStB (Босанско-Херцеговачка Државна Железница), у укупној дужини од око 480 км.

Униформе, ознаке и симболи из периода 1895–1908. године

Након што је завршена деоница Босански Брод – Сарајево (1882) и у јавни саобраћај пуштена деоница Метковић – Мостар, 1885. године (по пројекту изградње железничке мреже „Dalmatien-Herzegowina-Eisenbahnnetz“ – „Narentabahn“), у народу се користио назив „Босанско-Херцеговачке државне железнице“. После десет година (1895), Дирекција Боснабана из Дервенте прелази у Сарајево и званично се доноси одлука о имену „Царске и краљевске Босанско-херцеговачке државне железнице“ (к.у.к. BHStB).

Исте године, војна Управа босанских пруга и Дирекција БХ железница се уједињују, тако да тадашња, као и будућа изграђена железничка мрежа, прелази под надзор и управу цивилне управе, односно Дирекције к.у.к. BHStB. Тим чином створени су услови за доношење одлуке о изгледу јединствене „босанске“ железничке униформе, њеним ознакама и симболима.

Године 1896. доносе се „Јединствени прописи за босанскохерцеговачке државне чиновнике“ („Uniformierung-Vorschrift für die bosnisch-herzegowinischen Landesbeamten“, одобрени са Највишом одлуком од 25. априла 1896). У Општим одредбама стоји, између осталог: (…) „Униформа босанскохерцеговачких државних чиновника мора се носити у складу са прописима који одговарају разреду чина дотичног државног чиновника, односно у свечаним приликама, на званичним презентацијама и у спољној извршној служби, а затим и у канцеларији на свим састанцима и најављеним разговорима са странкама, као и генерално у извршној служби у контакту са странкама. Када није на дужности, државни службеник сме да носи униформу искључиво у свечаним и празничним приликама.“

Поред службене униформе, државни службеници носе и свечану униформу („гала униформу“) коју су дужни да носе на службеним презентацијама, током званичних посета и посета високих званичника (дворских и чланова краљевске породице, нап. а.). Свечане униформе државних службеника разликовале су се по боји: ружичаста (Помпадур) за политичке службенике, светлозелена за пореске службенике, љубичастоплава за правосудне службенике и светлосива за техничке службенике. За све остале службенике, службена и свечана униформа израђивала се од сукна тамнозелене, односно тамноплаве боје.

Свечана униформа састојала се од: Кратки капут-Гала-Рок, Мантиљ/Дуги капут-Гала, Блуза-Гала, Хлаче-Гала, шешир, кравата, рукавице, чизме и мач. Службене униформе су подељене у три категорије: Прва категорија за 3., 4. и 5. степен-класу, друга за 6., 7. и 8. степен-класу и трећа категорија за 9., 10. и 11. степен-класу. Нулта категорија првог и другог степена односи се на директора Дирекције железница и његове помоћнике. Горњи део униформе чине кратки капут (нем. Гала-Униформ-Рок), блуза-сако (нем. Униформ-Јаке) и дуги капут (нем. Униформ-Мантел).

Кратки капут или доламица (Гала-Рок) израђен је претежно од финог тамноплавог сукна са поставом од црног сукна или црне свиле. Пришивена су два реда по седам позлаћених дугмади на којима је утиснут босанскохерцеговачки државни грб, од којих само пет служи за закопчавање. На раменима се налази истакнути чин израђен од златног конца дебљине 7 мм, који је пресвучен црвеним нитима, умотанима у облик осмице (Goldbouillon). Облик осмице са четири пута увијеном нити носе службеници прве категорије, са три пута друге категорије и са два пута увијеном нити треће категорије.

На предњем крају рукава налази се ревер (ширине 10,5 цм) са манжетом од црног сомота и златним рубом за непосредно препознавање чина или висине ранга службеника (од 3. до 6. класе), док је ревер ширине 9 цм са манжетом исте боје као и униформа које носе службеници од 7. до 11. класе. Иначе, на манжетама рукава налазе се две траке везене златном бојом (у облику плетенице), а између њих уткане су две или једна тамнозелена пруга-трака ширине од 3,3 до 4 мм (у зависности од ранга). Уколико се налази једна трака златне боје и поред ње једна (може две или три) ужа трака исте боје, означава нижи ранг итд.

Саставни део униформе је самостејећи оковратник ширине 12 цм чији су крајеви умерено заобљени на дијагоналама од 1,3 цм тако да када се горњи део униформе закопча, овратник спреда чини троугласти изрез чија је горња ширина 25 мм. Овратник је облочен црним баршуном и обрубљен широким златним концем, а на њему се налазе ‘розете’ са истакнутим металним „једностраним крилатим точком“ (у златној или сребрној боји) са леве и десне стране. Розете – ознаке чина или ранга могу бити златне или сребрне (у зависности од ранга), округлог су облика са обрубом у облику ружиног цвећа.

Леви део горње униформе има водоравни рез широк 5 цм, односно 10-12 цм ниже од појаса, који служи за провлачење мача. Горњи део свечане униформе увек мора бити затворен.

Пошто смо поменули крилати точак, ево и објашњења. Крилато или летеће коло, односно крилати точак, симбол је железнице и железничког саобраћаја у свету. Представља брзину која је у првим годинама појаве парне локомотиве сматрана изузетном. Још у раном периоду настанка ваздушног саобраћаја брзинске рекорде држала су железничка возила. Данас је чест мотив у модерној хералдици и појављује се у неколико облика, тј. једнострано и двострано летеће коло.

Јакна-сако. За јакну или сако (њем. Гала-Јацке) нема веће разлике у односу на кратки капут (Гала-Униформ-Роцк) што се тиче боје тканине, све зависи од категорије службеника који је носи. Једина разлика је у кроју по дужини, односно рубови на појасу прелазе око 5 цм преко краја рукава. Јакна има стојећи оковратник ширине 4,5 цм који је с горње и доње стране матриран тканином у боји одговарајућег одјела. Са спољне стране предњег дела налазе се хоризонтално креирани џепови са преклопима.

Јакна има два реда по пет позлаћених дугмади на којима је државни грб Босне и Херцеговине, од којих се само четири користе за закопчавање. За остале службенике јакна је израђена од тамнозелене или тамноплаве тканине и удобно пријања уз тело. Дозвољено је правити летњу јакну од беле тканине са истим завршним детаљима као што је горе описано, док је постава од беле свиле или тканине.

Дуги капут – Мантиљ (њем. Mantel – Gala) кројен је и обликом сличан уобичајеним униформним капутима к.у.к. војске. Направљен је од плавосиве тканине и копча се са два реда по шест позлаћених дугмади са утиснутим државним грбом Босне и Херцеговине. Са обе стране налазе се окомито исечени џепови прекривени преклопима. Капут има спуштени оворник од плавосиве труне ширине 8 цм на коме су постављене розетне ознаке са криласти точком. Доњи руб рукава, тј. манжета, израђена је од тканине у боји капута.

Гала панталоне (њем. Gala-Beinkleider) израђене су од истог материјала и боје као и горњи део свечане униформе и имају златне гајтане на спољним шавовима са обе стране, односно два златна гајтана између којих пролази трака (3 мм) од исте тканине као панталоне. За остале службенике панталоне су од памучног платна плаво-сиве или тамнозелене боје са два хоризонтална џепа, док су гајтани на шавовима панталона од ализарин црвене тканине. Дозвољено је ношење летњих панталона од “лаке” вунене тканине боје драпa или од белог памучног “пике” платна.

Шешир (њем. Hut) израђен је од сјајног црног плишa и састоји се од округле капе и обода, а са десне стране има златни гајтан или „златни бујон“ у зависности од чина. Висина шешира у средини је 13,5 цм, која се према ивицама (угловима) благо заобљава да би се на крају на угловима формирала равна линија висине 10 цм. Укупна дужина шешира је 46 цм. На десној страни је пришивена црна моире трака ширине 5 цм. Унутрашњост шешира постављена је црним свиленим поставом без знојне коже.

Рангирање шешира односи се само на прву и другу категорију државних службеника. На задњем делу обода шешира пришивена је трака „moire“ са нагибом која служи за постављање „набораног“ нојског пера. Такође се носе златне плетенице – бујони у облику издужене осмице (четвороструки златни бујон) – и причвршћују се косо удесно са једним позлаћеним дугметом на којем је отиснут државни грб Босне и Херцеговине.

Службеницима муслиманске вероисповести уместо шешира дозвољено је ношење црвеног „креп“ феса, с тим да се на предњој страни закачи позлаћено метално дугме са знаком „Franz Joseph I“, односно иницијалима „FJ1“. Иznад иницијала стоји краљевска круна, све окружено ружиним гранчицама.

Капа часничка (њем. Каппе), као и капа за остале службенике, има облик зарубљене купе. Предњи део тела (чело) капе је висок 10 цм. Доњи обод (почињући од чела улево и удесно) благо се спушта (параболично) према задњем делу тако да у завршници тело капе има висину од 13 цм. Направљена је од тамноплаве или тамнозелене сукне. Цео доњи ивица капе је оплетена црно-жутом плетеницом (ужица дебљине 7 мм). Напред је постављен „сунцобран“ који је обложен сјајном црном кожом.

Помични кожни каиш (за олујно време, оп. а.) причвршћен је са два позлаћена дугмета (копчама) на којима су утиснути иницијали „Франц Јозеф I“ („FJ1“). Виши службеници на челу капе носе метални двострани летећи точак, а поврх њега краљевски грб. Нижи службеници на челу капе на врху носе плетену (везену) розету златно-црне боје која је везана црно-жутом врпцом (двострука узица од по 7 мм) за дугме на коме су утиснути иницијали „Франц Јозеф I“ („FJ1“), док остали носе само метални (или везени) двострани летећи точак.

Кравата је обавезни део службене униформе и израђена је од свиле, сатена или тканине у зависности од категорије службеника.

Рукавице су обично израђене од беле (полу-свилене) јеленске коже и саставни су део службене униформе.

Мач. Као бочно оружје служи мач. Дршка (потпорни прстен) израђени су од кованог (позлаћеног) метала док је дршка израђена од „тамног“ рога. Испод дршке налази се „шкољка“ или кошара на којој је израђен босанскохерцеговачки државни грб. Корица (футрола) израђена је од метала пресвученог црном кожом. Челична оштрица дуга је 65 цм, док је корица дуга 80 цм. Каиш од сјајне коже са торбицом, за ношење мача, носи се око тела испод горњег дела службене (свечане) униформе. Мач се носи тако да се кроз посебан прорез на капуту провуче и смести у кожну торбицу тако да је напољу видљива само дршка.

Четврти период – Железнице уског колосека под цивилном управом од проглашења анексије 1908. до 1918. године

Септембра 1908. године Аустро-Угарска је прогласила анексију Босне и Херцеговине, што је довело до тзв. анексијске кризе. У периоду између 1878. и 1908. године Босна и Херцеговина била је номинално део Отоманског царства, иако њом у стварности управљала Аустро-Угарска. Отоманско царство током 19. и почетком 20. века знатно је ослабило, а томе је допринела и Балканска криза (1912-1913). Мале балканске државе су желеле да искористе прилику и прошире свој териториј на рачун „болесника са Босфора“, што су и оствариле током Првог балканског рата 1912/13. године. Овом кризом Отоманско царство изгубило је готово све своје европске територије западно од реке Марице. Последице овог рата знатно су нарушиле равнотежу снага на Балкану.

Изградња железничке мреже (1908–1918) – У четвртом периоду овог истраживања, од 1908. до нестанка Аустро-Угарске 1918. године, изграђене су уске пруге Приједор – Срнетица (1914) и Чардак – Јајце (1916) у дужини од око 166 км. У том периоду већ су постојале пруге Книн – Оштрељ – Срнетица – Чардак, грађене од 1902. до 1910. године, и биле су под управом „Шумско индустријског предузећа АД Добриљин – Дрвар“ у власништву Ота Штајнбајза (Босанска шумска индустрија АГ Ото Штајнбеис), тзв. пруге „Штајнбајсбан“.

Нови правци, Приједор – Срнетица (60% ове пруге финансира држава) и Чардак – Јајце, грађени су искључиво из војностратешких разлога (по наређењу Министарства рата Двојне монархије) како би се повезали са државном пругом на станици Приједор за правац Сисак – Загреб, затим са државном пругом на станици Јајце за правац Лашва – Сарајево – Вишеград, односно Сарајево – Габела – Херцег Нови, где се у Боки Которској налазила Ратна морнарица Аустро-Угарске.

Године 1910. објављен је Земаљски устав за БиХ. Донио га је покрајински сабор који је имао законодавну власт у унутрашњим пословима. Градња жељезница на подручју БиХ могла се извести само уз одобрење и одлуке БиХ сабора.

Све државне пруге уског и нормалног колосека од 1908. до 1918. биле су под управом Дирекције Босанско-херцеговачких Земаљских жељезница, БХЛБ (Bosnisch-Herzegowinische Landesbahn). На челу ове дирекције био је Франјо Мрасек, који је ту дужност обављао од 1912. до 1918.

Униформе, ознаке и симболи из периода 1908–1918.

Ради сврхе овог истраживања морали смо прегледати „Јединствени пропис и Правилник за униформе службеника босанско-херцеговачких државних жељезница“ донесен 1900. године, иако наслов наводи период од 1908. до 1918. Разлог је једноставан – тај пропис примењиван је до краја 1918.

Правилник за униформе односи се на више и ниже државне службенике, као и на кандидате односно привремене службенике. Кандидати и привремени службеници, чија служба то захтева, носе униформу, док остали углавном носе само прописану службену капу. Пензионисани службеници могу користити униформу само уз дозволу дирекције.

Уведена је нова категоризација службене униформе: Прва категорија за службенике прве класе; Друга категорија за службенике друге, треће и четврте класе; Трећа категорија за пету, шесту и седму класу. Свечана униформа (Гала – кратки капут, јакна и мантиљ), прописана прописом из 1886. године, остаје на снази уз мање измене дизајна.

Прописане су две врсте униформи: „Униформ – Гала“ и „Униформ – Комоде“. Гала униформу носе службеници свих категорија осим оних који раде на мањим станицама или на приватним пругама (Штајнбајсбан, Кривајабан и др.). Све категорије државних службеника носе радну униформу „Комоде“, било да су на државним или приватним жељезницама.

Свечана униформа, кратки Гала капут, израђена је од тамноплавог сукна и кројена да удобно приања уз тело. Постава је од црног сукна или црне свиле. Са стране се налазе два усечена џепа са трошиластим преклопима украшеним по три позлаћена дугмета, а ивице су украшене црвеном ализаринском тканином. Капут се копча са два реда по осам позлаћених дугмади, а крој се сужава од рамена ка струку. На свим дугмадима је отиснут грб Босне и Херцеговине.

Сако (јакна) и дуги капут (мантиљ) израђени су од тамноплавог сукна, кроја и облика какав је био у к.у.к. војсци. Дугмад са грбом Босне и Херцеговине причвршћују се на исти начин као на гала униформи кратког капута. Средином лета дозвољено је носити јакну израђену од твича (полиестер-памук).

Самостојећи оковратник (висине 4,5 цм) и манжетне на рукавима (8 цм) кројени су од модро-црног плиша. На манжетнама рукава налазе се везене траке у златној или сребрној боји (5,5 цм), у зависности од ранга службеника. На оковратнику се постављају розете (чинови): Прва категорија – једна сребрна розета; Друга – три златне; Трећа – две златне; Четврта – једна златна розета. Одликовања се носе на грудима униформе, а дозвољено је и ношење на оковратнику у облику розете. Ношење додељених одликовања је обавезно у свим приликама.

Свечани шешир са црним нојевим перјем носе државни службеници од прве до четврте категорије, док остали носе службене капе. Шешир је израђен од црног филца са свиленом траком на ивицама. Петља са десне стране причвршћена је крилатим точком извезеним у златној боји. На шеширу се налазе златни бујони и гајтан, у зависности од ранга службеника. У два угла шешира налазе се розете са ивицама од дебљег златног конца, а средина је од црног плиша, са извезеним именом „Његовог Величанства“. Службеницима мухамеданске вероисповести дозвољено је да, уместо свечане капе, носе црвени фес (само у свечаним приликама) са позлаћеним металним дугметом на предњој страни, са знаком „Franz Joseph I“ или иницијалима „FJ1“.

Панталоне су исте за све категорије. Израђене су од плаво-сиве тканине, са црвеним гајтаном од ализаринске тканине по спољним шавовима. Летње панталоне израђене су од твича, а дозвољено је и коришћење белог пикеа или лана. За хладније време дозвољено је носити зимске панталоне „за чизме“, чији се доњи део увлачи у чизме. Израђене су од плаво-сиве тканине (сукна), али без постављеног гајтана.

Капа је иста као код државних службеника, само с том разликом што се напред налази позлаћено двострано летеће коло (од метала или од тканине у везу, нап. аут.) уз напомену да је само државним службеницима било дозвољено да носе крилати точак са великом царском круном. Олујна кожна трака причвршћена је позлаћеним дугмадима са краљевским грбом. Отправник возова мора за време службе да носи црвену капу, израђену од црвене сукнене тканине. Током летњих месеци дозвољено је носити капу од белог пикеа, у прописаном облику.

Кравата, која је саставни део службене униформе, може бити израђена од свиле, сатена или платна. Искројена је у облику прописаном за к.у.к. војску. Мач је израђен од ливеног челика, каљен и полиран, и раван је у дужини од 74 до 79 цм. Оквир, усник, потпорни прстен и доњи крај корица израђени су од позлаћеног метала, док је дршка од тамног рога или црне кости. Корице (навлака или футрола за мач) пресвучене су црном кожом.

Радници (послужитељи) који су у служби, за идентификацију носе прописане капе за послужитеље израђене од плавог сукна. На капи нема истакнутог гајтана нити розете, већ само двострано летеће коло. Носачи (хамали) носе исту капу, с тим да испод крилатог точка имају утиснут арапски број од жутог метала. Током службе носе капут с плавим пругама и појас од природне коже. За доњи део и обућу дозвољено је носити цивилну опрему (народну ношњу), под условом да је чиста и уредна.

Ова тематика обрађена је прописом „Службено упутство за носаче пртљага (хамале), Пропис број 73. Сарајево 1897.“
Књига је штампана на немачком језику са преводом на народни језик. Између осталог, наводи се:
„Носачи пртљага (хамали) могу бити само проверени, поуздани и поверљиви људи, који су дужни да у служби носе чисту и добро очувану одећу.“
„Носачи пртљага (хамали) су обавезни да у служби носе прописану железничку капу или фес са крилатим точком, као и бело-плави пругасти платнени капут, на чијој левој предњој страни мора бити причвршћен знак са бројем.“

Станини и перонски редари (вратари, чувари), као и опходари пруга, носе капе попут послужитеља, а дозвољено је у служби носити црвени фес са металним двостраним крилатим точком.
Радници који раде на отвореном током зимског периода носе кратке капуте (доламице), а за веће хладноће крзнене капуте и крзнене рукавице. Од остале одеће носе цивилно одело (народну ношњу), а у случају истрошености, према Правилнику о накнадама за униформну блузу и панталоне, добијају новчани износ за набавку нове опреме.

Трака жалости носи се по проглашењу државне жалости (дворска жалост првог реда) или жалости другог реда у локалним приликама.
Сви државни службеници и службеници вишег ранга који се појављују у службеној униформи обавезни су током државне жалости носити црну траку ширине 8 цм.

Правило службе и Правилник о униформи запослених на Штајнбеисбахну

Током ратног стања (1914–1918), железничке мреже Приједор–Дрвар–Книн и Срнетица–Јајце проглашене су од државног (војног) значаја. Овим правцима превожене су значајне војне трупе, артиљерија и друга техничка средства ка југоисточном фронту (Србија и Црна Гора).
Министарство рата, Главна дирекција босанскохерцеговачких железница и власник изграђене шумске пруге Отто Штајнбеис донели су допунско Правило службе и Правилник о униформи запослених на Штајнбеисбахну.

Овим правилима поменута железничка мрежа стављена је под надзор и управљање „државних службеника“. Поред ратног распоређивања државних службеника са главних пруга, школовани и стручно оспособљени локални железничари који су се затекли на лицу места проглашени су „државним службеницима“.
Такође, запошљавање нових лица заснивало се на њиховом степену образовања, а правилником је предвиђено њихово додатно школовање у зависности од железничког занимања, уз обавезно полагање испита пред стручном комисијом.

Сви запослени разврстани су у јединствене разреде од првог до осмог степена сложености послова које обављају, од руководилаца операција, шефова станица, вођа железничких секција, отпремника возова, телефонских надзорника, контролора возова до осталог железничког особља (машиновође, скретничари, кочничари, чувари итд.).

Сви горе наведени службеници, по новом Правилнику, носили су јединствену униформу. Једина разлика односила се на „униформни“ разред у погледу боје металних ознака (златна или сребрна розета, односно криласти точак) које се налазе на овратнику горњег дела униформе. Капут и блуза (без поставе), затим панталоне и капа, кројени су од тамноплавог сукна. Капут и блуза закопчавају се једним редом белих металних дугмића са копчом на овратнику. На висини груди, са обе стране, налази се џеп са трокраким преклопом. Овај дизајн капута и блузе остаје скоро исти за наредне генерације железничара (Краљевина ШСХ/ЈУ, ЈДЖ и ЈЖ).

Капа је истог облика за све запослене по узору на крој и облик које носе државни службеници. Једини занимљив детаљ односи се на изглед симбола-ознаке на челу капе. На дну капе налази се мали двострани летећи точак од златножутог или белог метала. На врху капе налази се розета везена од златног или сребрног бујона, а њена средина пресвучена је светло зеленим платном. Розета и мали двострани летећи точак повезани су петљом-узицом која је плетена светло зеленом-златном или светло зеленом-сребрном траком. У средини розете, у златовезу, стоје слова „OS“ што су почетна слова имена и презимена Отто Штајнбајс.

Такође, у донетом Пропису стоје одредбе које прописују строгу послушност чинова и начин поздрављања приликом вршења службе. Поштовање чинова и међусобно поздрављање у складу је са нормама које важе за к.у.к. војску. У случају сусрета службеника у униформи постоји обавеза међусобног поздрава, а први је дужан да поздрави службеник нижег ранга. Запослени исте службене класе (службене категорије) између којих службени приоритет није успостављен или јасно видљив, морају се међусобно поздравити приликом сусрета.

Службеник који обавља одговорну саобраћајну службу, тј. прометник (отправник возова), чак и ако је аспирант, први од свих прима војнички знак поздрављања чим и докле год носи црвену капу као знак ове дужности. Такође, пратеће особље локомотиве и возно особље, без обзира на чин који носе, међусобно се поздрављају. Како је наведено, „овим прописом прво поздрављаш државу, па затим државног службеника, без обзира на чин или ранг.“

Закључак

На крају можемо констатовати да су железничке службене униформе (1879-1918) биле пандан кројем и обликом униформама к.у.к. војске. Претежно су доминирале у плавој, односно у комбинацији са светло зеленом бојом. Униформни знаци или симболи били су у облику једностраног (ношеног на овратнику) или двостраног (ношеног на капи) летећег железничког точка. Обично су били израђени од метала (боја злата или сребра) или су везени на платну концем златно-сребрне боје. Доминантне су биле ‘златне’ розете у којима је у златовезу стајало име Њ. Величанства „Франца Јожефа I“ (свечани шешир) или иницијали ‘FJ1’ на службеним капама, односно на металним дугмадима са рељефом краљевски грб.

Наиме, розета на свечаним и службеним капама, у средини, носила је у златовезу слова-иницијале ‘FJ1’, док је доња розета од метала на којој је отиснут рељефни краљевски грб. Касније је уместо краљевског грба стајало двострано крилато коло. Розете су везене vunenim концем у златно-црној боји (црно-жута боја заставе Аустрије) или доњи рубови цилиндра капе, односно гајтан на челу капе (који везује горњу и доњу розету, оп. а.), плетени у облику узице (7 мм) у бојама црвено-бела или зелено-бела (црвено-бело-зелена боја заставе Угарске), док се ретко појављује црвено-жута боја у боји заставе Босне и Херцеговине. Када се говори о истицању застава на јавним установама, односно на свим железничким станицама, постављане су редом: десно застава Аустрије, лево застава Угарске, а у средини застава БиХ.

Симбол који се односи на Босну и Херцеговину ношен је у облику металних дугмади на свечаним и службеним униформама (горњи део униформе) или металним копчама на капи. На лицу дугмади био је рељефно отиснут босанскохерцеговачки грб. Исти овај грб налазио се и на школјци или корпи службеног мача.

Овај грб усвојен је 1878. године. Најугледнији хералдичари монархије, прецизни и педантни, служили су се богатим хералдичким средњовековним босанским наслеђем и одлучили да ће грб нове А-У покрајине бити модификовани грб босанског великaша Хрвоја Вукчића Хрватинића из 14. века. Златни штит, из чијег левог сребрног обрuba излази црвена оклопљена савијена рука, која држи сребрну сабљу са златном дршком, а штит су окрунили круном краљевске династије Котроманић са љиљанима. Убрзо је овај грб БиХ постао и саставни део великог грба А-У Монархије.

Овим чином усвајања босанског грба довољно говори како је покрајина Босна и Херцеговина ипак задржала неке елементе и облике своје државности. Из историје знамо да је Аустро-Угарска Монархија политички подељена на западни део царства под аустријском управом – Цизлајтанију, док се источни део царства под мађарском управом називао Транслaјтанија. У читавом том царству управљања, једино је Босна и Херцеговина била под заједничком управом (аустроугарски кондоминијум) оба дела монархије. Фактички, са становишта унутрашњег правног поретка, БиХ је била ‘трећа’ држава унутар Монархије, тако да становници нису правно били ни аустријски ни мађарски држављани, него су третирани као припадници босанскохерцеговачке земље.

Пети период – Железнице Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца од 1918. до проглашења Краљевине Југославије 1929.

Године 1918, после распада Аустро-Угарске Монархије, створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца – СХС. Новооснована држава преузима делове бивше Аустро-Угарске (територија Словеније, Хрватске и БиХ) и њену железничку мрежу. Након завршетка Првог светског рата, децембра 1918, аустроугарска државна железничка мрежа (к.у.к. СтБ) и сва транспортна средства подељени су између држава наследница Аустрије, Чехословачке, Пољске, Румуније и Краљевине СХС. Наслеђена железничка мрежа у БиХ, дужине око 1165 км, била је разноврсна по организацији, намену и ширини колосека.

Земалјска влада је наставила рад као Покрајинска управа за БиХ, тако да је Сарајево остало у статусу земаљског главног града и задржало неке елементе државности још неко време. После доношења Видовданског устава 28. јуна 1921, централне власти у Београду почеле су да убрзавају ликвидацију Покрајинске управе, што је био сложен посао који је трајао скоро две године. Покрајинска управа је у потпуности ликвидирана 25. фебруара 1924, чиме је Сарајево изгубило атрибут земаљског главног града и сведено је на седиште сарајевске области.

Током 1918/1919. године привремени органи власти и део домаћег становништва настојали су да уклоне све симболе некадашње аустроугарске управе. Уништавали су натписе на немачком, споменике, бројне школе на немачком и мађарском су затворене, а употреба немачког у јавности није била пожељна. Од расељених породица одузимана су радна места и станови, што је било нарочито изражено током 1919. у акцији прогона одређених категорија становништва пореклом из ‘непријатељских’ земаља.

Већина досељених породица остала је у БиХ упркос притиску дела домаћег становништва и нових власти. Ипак, држава је успоставила правила за исељавање, свесна да стране чиновнике не може заменити квалитетним домаћим кадром. Балансирали су између потребе да задрже неопходан стручни кадар и жеље да се реше бар дела странаца. Најбољу позицију имали су досељеници из Чешке, Словачке, Пољске и Украјине.

Обнова железничке мреже почела је 1918. и завршена је 1920. године. У том периоду донета је „Уредба о организацији Министарства саобраћаја за саобраћај железницом, морем и рекама“ са седиштем у Београду, као тела које управља целокупном саобраћајном политиком у земљи. Ова уредба ступила је на снагу 21. маја 1921. године. Тек 1925. године биће уједињени прописи, стандарди, тарифе и други правилници на целој територији Краљевине СХС.

Овом министарству непосредно је била подређена Генерална дирекција државних железница, а њој обласне дирекције (укључујући Сарајево). Године 1929. Босна и Херцеговина територијално је подељена на бановине: Врбаска са седиштем у Бањалуци, Дринска у Сарајеву, Зетска у Цетињу и Приморска у Сплиту – касније, 1939. године, и Хрватска бановина у Загребу. Бановинске железнице (нпр. Дирекција железница Дринске бановине) биле су подређене Обласној – Главној дирекцији у Сарајеву, односно Генералној дирекцији у Београду.

Треба напоменути да је већина мреже индустријско-шумских пруга које су градиле приватне фирме и пруга под закупом (концесија) проглашена „јавним добром“, односно уредбом уведена у јавни (путнички) саобраћај. Треба такође поменути бурна дешавања током и након завршетка генералног штрајка железничара 1920. године. У времену до заказивања штрајка државне железнице су настојале да превазиђу проблеме у недостатку квалификованих радника. У том циљу организовани су курсеви на које су упућени истакнутији радници који су након школовања требали да замене своје бивше мајсторе. Међутим, током штрајка сви железнички радници су позвани на војну вежбу, а они који се том позиву нису одазвали били су изложени прогону и отпуштању са посла.

Изградња железничке мреже (1918–1929) – У овом периоду, на простору БиХ изграђене су нове пруге: Босански Нови – Босанска Крупа (у надлежности загребачке обласне дирекције), нормални колосек, дужине 37 км (1920), и продужетак Босанска Крупа – Бихаћ, дужине 33 км (1924); Босанска Рача – Бијељина (у надлежности београдске обласне дирекције), дужине 18 км (1922); Бијељина – Угљевик, уски колосек, дужине око 26 км (1925); Вардиште – Ужице, уски колосек, дужине 57,8 км (1925); Увац – Прибој, дужине 4,6 км (1929); Подгорица – Доња Плавница, дужине 20 км (1927). Иначе, пруга Подгорица – Доња Плавница изграђена је током Првог светског рата, ширине 600 мм, дужине 20 км, да би Војска Краљевине, због дотрајалости, по постојећем доњем строју изградилa нову пругу исте ширине.

Возна средства (и парне локомотиве) добијају јединствену нумерацију 1933. године. До тада је нумерација на парним локомотивама била иста као и на наслеђеним железницама, само је уместо ознаке наслеђене железнице стављено „SHS“.

Наведене железничке пруге постојале су под знаком својине Железнице Краљевства СХС (ЖК–СХС), немачки: „Staatseisenbahnen des Königreichs der Serben, Kroaten und Slowenen“.

Униформе, ознаке и симболи из периода 1918–1929.

Као што је наведено, 1925. године унифицирају се прописи, стандарди, тарифе и други правилници на територији целе Краљевине СХС. Железнички службеници и помоћни радници носили су униформе по принципу „Носи шта имаш“ док се не донесе нови Правилник о службеним железничким униформама. Са старих униформи (задужених из времена А-У Монархије) поскидане су све ознаке осим двостраног крилатог точка. Обавеза истицања двостраног крилатог точка помиње се у „привременом“ пропису из 1922. године. Са оковратника и манжетни на рукавима (златни бујони и розете) поскидани су преко ноћи. Такође, са панталона су уклоњени златни гајтани, а са капа разнобојне розете и метална дугмад са иницијалима „FJ1“, односно краљевским грбом. На челу капе налазило се само метално двострано летеће коло.

У овом периоду (1918–1929) донета су два правилника, и то:

а) „Правилник о службеном оделу особља државних железница“ од 17. марта 1925. године (МСБр. 2392/24. Одобрен од стране Министарског савета), у коме, између осталог, стоји: „Службено одело морају носити, када су на служби: шефови станица и њихови помоћници, саобраћајни чиновници и званичници на прузи, шефови магацина споровозне и брзовозне робе, благајници карата, телеграфисти, телефонисткиње на прузи, ревизори возова, возовође, манипуланти, кондуктери, кочничари, прописивачи кола, авизери, надзорници станица и магацина, руковаоци маневре, маневристи, скретничари, чувари и вратари и канцеларијски послужитељи.“

Затим, (…) „Службеници машинског одељења: машиновође и ложачи, надзорници стабилних машина, завода за дезинфекцију и гасари, чувари водостација, ложионица, магацина и радионица, прегледачи кола, руковаоци осветљења, ватрогасци при радионама, ламписти, канцеларијски послужитељи и шофери“. Службена одела припадају службеницима за одржавање пруга, економског одељења и службеницима у Министарству саобраћаја, Генералној дирекцији и Обласним дирекцијама, тј. канцеларијски послужитељи и вратари.

Свечана одела

Службено одело чини: kapa (обична и зимска), капут, блуза, прслук, панталоне, шинјел, ципеле и чизме. Овим се додаје и летње одело, радничко одело, bunda, рукавице, кожна kapa и женско одело. Такође, правилником је прописано ношење свечаног одела који се састоји од капута кроја ‘редингот’ (франц. Redingote, дугачак дворедни мушки капут, прилегнут у струку, црне боје, врло модеран у целој Европи у 19. веку, оп. а.), блузе, прслука и панталона.

Свечани капут има крој, дугмад и све остало као модеран салонски редингот. Израђен је од црне чохе или камгарна добре квалитете. Крага је крута са црном машном. На рукавима се носе знаци чина, односно како је прописано за свечану блузу.

Блуза је официрско-маринског кроја од плаве чохе или камгарна прве квалитете. На ‘јаци’ (Јаца – оковратник или крага) је златом навезен једнокрилни железнички точак испод кога су пришивене латице (облик ромба) од црвеног сомота. Изнутра је постављена сатеном или ‘сержом’ (франц. Serž – вунена, памучна или свилена тканина ткана у кепер-везу, оп. а.). За закопчавање има у једном реду 6 кошчаних дугмади подешени на десној страни и закопчавају се испод блузе тако да се не виде. Спреда на блузи има 4 џепа са правоугаоним преклопима. На рукавима спреда, при дну, пришивени су галони (8×5 цм) у боји (боја у зависности категорије службеника) за постављање чинова. Чинови-знаци ранга службеника су од везене траке, златне или сребрне боје, у дужини од 6 цм и ширини од 4 мм. Капут и блуза носи се увек закопчана.

Прслук припада свечаном капуту и обичног је кроја са једним редом дугмади. Израђен је од црне чохе или камгарна прве квалитете.

Панталоне које припадају свечаном оделу израђене су од црне чохе или камгарна прве квалитете.

Шињел је официрског кроја од угашено плаве чохе првог квалитета. За закопчавање има два реда од по 6 позлаћених металних дугмади на коме је отиснут рељефни криласти точак. Доњи део рукава има ‘нарукавље’ широко 15 цм. На оковратнику су латице од сомота преко којих је везен једнокрилни железнички точак. Са обе стране налазе се џепови са преклопима. На рукавима, за обележавање чина, носе се галони (повише нарукавља) како је то прописано за блузе.

Уместо шињела одобрено је носити ‘Мекинтош’ са капуљачом (Мекинтош капут је својевrsна икона британске моде и може бити мантили, kabanica, балон-мантили и др. оп. а.) који је израђен од импегнираног штофа црне боје. Службеник који жели да носи мекинтош набавља га о свом трошку.

Капа је официрског кроја у виду шапке од угашено црвене чохе или камгарна, прве квалитете. Горњи обод са жицом шири је у пречнику за 7 цм од доњег. Вијенац капе је ширине 4 цм у боји угашено плаве кадифе (Тур. кадифе од арапског qatīfä – фина тканина која с једне стране има сјајне длачице по површини, док је с друге стране потпуно глатка, оп. а.).  Штит је од лаковане црне коже, повијен наниже са олучастом пресованом ивицом. Подбрадник (за олујна времена) израђен је у виду златне плетенице, ширине 12 мм, који се причвршћује са металним копчама (у пречнику 7-8 мм) на којима је рељефно израђен двострано ‘златно’ криласто коло.

На вијенцу капе налазила се државна тробојна емајлирана кокарда (облика елипсе, усправно) са двоглавим белим орлом у средини, која је величином иста као официрска (франц. cocarde – округла или елипсаста значка која се носи на капи или капуту као знак припадности некој организацији, војсци, железници и сл.). Изнад кокарде, више вијенца (на челу горње ивице капе), златном срмом извезено је двострано крилато коло, величине 5,5 цм. Значење „срма“ односи се на златни или сребрни конац за везење.

При саобраћају дворских возова, домаћим и државним свечаностима, сво одређено особље које носи службену униформу сматра се свечаним, под условом да је униформа чиста и уредна. Свечану униформу обавезно носе шефови станица Обласних дирекција, док ће се за остале станице мењати према потреби коју одреди Генерална дирекција Државних железница. Службену униформу службеници (шефови и њихови заменици) набављају о свом трошку.

Службене униформе

Капут, блуза, панталоне, шинјел и капа су обликом и кројем исти као и свечане униформе, с тим што су израђени од тканине друге и треће класе. У вези са дугмадима на шинјелу (2 реда по 6 дугмади), за званичнике су од сребра, а за послужитеље од жутог метала. Једина разлика код службене капе је та што је направљена од тамноплаве чохе. За ниже службенике (званичнике) вијенац капе није од плавог сомота већ од истог материјала као и горњи део. Подбрадњак је израђен од црне лакиране коже (ширине 15 мм), са две кожне траке за продужавање и скраћивање подбрадњака. Исте су причвршћене дугмадима од сребра за званичнике, односно од жутог метала за послужитеље.

Што се тиче ношења ознака или симбола на капи за ниже службенике, у тробојној емајлираној кокарди, умјесто двоглавог орла, налази се двоструко крилао коло жуте боје, док је за званичнике беле боје. За чиновнике двоструко крилао коло је извезено срмом сребрне боје, а за више чиновнике израђено од белог метала.

Љетње одело састоји се од блузе, панталона и капе, кроја и облика службеног одела. Израђује се од тканине сегелтух (нем. Segeltuch – чврсто ткана тканина од јаке пређе), или од дрил тканине (енг. drill – јака ланена, памучна или конопљина тканина) сиве боје. За чиновнике се користи материјал прве класе, док је за званичнике и послужитеље друге и треће класе. На оковратнику блузе носе се ознаке као и на редовном оделу – у складу са звањем и чином, израђене од метала. Капа је истог кроја као обична, с тим што су горњи део и венац капе од истог материјала као блуза. Ознаке се носе као и на уобичајеној капи.

Зимске капе су кројене и обликоване као капа „шубара“, израђене од црног јагњећег крзна (носи се искључиво уз зимску бунду), или као зимска капа „шајкача“ од плаве чоје, са преклопима и без штицера. Преклопи се могу по потреби спустити да покрију врат и уши, и копчају се испод браде. На зимским капама носи се кокарда или железнички симбол – двокрилато точак.

Бунда. Лица чија је служба одређена за дуг боравак на отвореном или путовање у отвореним колима или на дрезини, зими добијају бунду са поставом од јагњећег крзна. Постоје две врсте: „опаклија“ и бунда од чоје – „шајака“. Опаклија је дугачак огртач састављен од више овчијих кожа, бојених у жуто. Досеже до чланака. Оковратник је од црног крзна. Копча се са два реда металних дугмади. Џепови су косо постављени са стране ради одмора руку. Бунда од чоје („шајака“) је плаве боје, са поставом од јагњећег крзна, отпорна на влагу. Крој и облик су исти као код опаклије.

Женско одело носе женске службенице: благајнице карата, благајнице пртљага, телеграфисткиње и телефонисткиње. У служби носе блузе исте боје и материјала као чиновници. Имају један џеп у висини груди и два на доњем делу блузе. Унутрашњост је постављена сатеном. На оковратнику се носи једнокрило коло златне боје. На предњем делу рукава налазе се чиновни галоно као и код осталих службеника.

Службене ознаке. За означавање гране службе на оковратнику блузе или капута пришивају се комади сомота или чоје у облику латица (ромб): за саобраћајну службу – чивит плава (модра, индиго); за возну службу – боја вишње; за магацинску – светлоплава; за машинску – црна; за службу одржавања пруге – зелена.

На рукавима се носе галони (8×5 cm) на које се пришивају чинови. Златне ознаке носе сви шефови станица и магацина као и сви саобраћајни чиновници. Сребрне ознаке носе сви шефови постаја, машиновође и возовође, надзорници пруга и мостова, манипуланти, кондуктери и прегледачи кола. Сво остало особље (служитељи) носи ознаке сиве боје које су сашивене на галону тамноцрвене боје. (Види табелу 1. испод).

б.) „Правилник о службеном оделу особља државних саобраћајних установа“, ФО Број: 6500/27, Београд, 30. априла 1927. године. Овим доношењем престаје да важи Правилник о службеном оделу од 17. марта 1925. године.

Увидом у књижицу новог правилника, одредбе правилника из 1925. године остале су исте осим мањих измена. На пример, службену униформу више неће носити шефови одељења и њихови помоћници, шефови ложионица и њихови инжењери, као и руководиоци саобраћајне службе. У службену униформу додаје се и „Радничко одело” (блуза-кошуља и панталоне од плавог дрил платна – цајг). За означавање грана службе боје ознака и галона остају исте за саобраћајну, вучну, машинску и службу за одржавање пруге, док је за остале предвиђена тамноцрвена боја.

Станици носачи носе службену капу са бројем од месинга уместо кокарде, а преко цивилног одела носе плави мантил са кожним појасом. Службеници који не носе униформу током службе носе „службену траку” (40 цм x 9 цм) тамноплаве боје. У средини траке налази се златни крилати точак (9,5 цм). Трака је израђена од свиле, сомота или чоје, у зависности од ранга службеника. На траци се такође налазе чиновничке ознаке у златној или сребрној боји, у зависности од службе или ранга. Извршене су измене изгледа ознака за чиновнике и званичнике, што можете видети у Табели 2.

Шести период – Период Краљевине Југославије од 1929. до избијања Другог светског рата 1941. године

Као последица атентата у Народној скупштини 1928. године, 6. јануара 1929. године краљ Александар доноси нови закон о називу „Краљевина Југославија“ и подели државе на нове бановине, укида Народну скупштину и уводи диктатуру. Целокупном железничком мрежом управљаће државно предузеће под називом Генерална дирекција Југословенских државних железница са седиштем у Београду, док је за БиХ надлежна Железничка дирекција у Сарајеву.

Изградња железничке мреже (1929–1941) – У овом периоду биће изграђене железничке пруге: Требиње – Билећа у дужини од 37,2 км (1931) и продужетак Билећа – Никшић (у надлежности сарајевске обласне дирекције) у дужини од 71 км (1938); Раштелица – Брадина (реконструкција пруге са зубчаником и изградња три тунела, укључујући тунел „Иван“ L=3.223 км) у дужини од око 7,8 км (1931); Устипрача – Фоча у дужини од 42 км (1939); Модран – Бос. Мезграја, уски колосек, око 12 км (1939).

Целокупна наслеђена железничка мрежа у БиХ, од 1918. до 1929. године, у дужини од 1337 км, као и изграђене пруге од 1929. до 1941. године у дужини од 158 км (укупно 1495 км), на основу уставног амандмана од 1929. до 1941. године, односно Решењем Министарства саобраћаја од 29. октобра 1929. године, оперативно ће функционисати под новим називом „Југословенске Државне Железнице“, ЈДЖ (нем. „Jugoslawische Staatsbahnen“).

Униформе, ознаке и симболи из периода 1929.–1941. године

Након проглашења новог назива (29. октобра 1929) у Југословенске Државне Железнице (ЈДЖ), на основу Закона о железницама у јавном саобраћају, 19. јула 1930. године донет је „Правилник о службеном оделу особља државних саобраћајних установа“. Овај правилник имао је мање измене 1938., 1939. и 1940. године.

Увидом у донети правилник (I део – Опште одредбе, члан 1.), (…) „Прописује се да сви службеници који за време вршења дужности долазе у контакт са грађанством морају носити службено одело или прописане знакове, и то за: саобраћајно-комерцијалну службу, машинску (лошионичку и радионичку) службу, грађевинску службу и економско-магцинску службу.“

Службено одело састоји се од: зимског, летњег, радничког и обуће. Зимско одело састоји се од: блузе, панталона, шинјела, кабинце, зимске капе и капе за машиновође. Летње одело чине: блуза, панталоне и kapa. Радничко одело: блуза (кошуља) и панталоне од плавог платна или од радног огртача. Обућа се састоји од црних ципела и чизама.

Што се тиче изгледа, кроја, облика и боје свечане и службене униформе, није било већих измена. Блузе, панталоне, шинјел, зимске бунде и летње одело остају исти по правилнику из 1927. године. Новина се односи на зимске панталоне под називом „чакшире“ које се могу носити уместо службених. Панталоне чакшире (тур. – пантолон чакшире, панталоне од смеђег сомота проширене при врху, а од колена се сужавају и прилеже уз ногу, попут сељачких, ловачких или официрских панталона) носе се искључиво зими уз филцане чизме до колена.

Измене су донете за службену капу која је креирана у форми официрске шапке без жице (пре је имала жицу), црне боје (пре плаве), од материјала и квалитета као и одело. Чиновници VI–IV групе носе капу са ушивеним златним „шујташом“ ширине 3 мм преко споја горњег дела (мађ. – шùјташ, дуги, уски комад тканине који служи за разне сврхе, врпца, трака итд.), што раније није било.

Сви саобраћајни чиновници и отправници за време вршења службе носе капу од угашено црвене чохе истог облика као и обична капа (пре прописано за шефове станица и отправнике возова). Црвену капу дозвољено је носити као свечану у датим приликама. Када напусте свој рејон (крај службе, одлазак кући и сл.), носе додељену црну капу. За поменуте чиновнике капа има подбрадник од златне плетенице, причвршћен са обе стране златним дугмадима са рељефно израђеним криластитим колом.

Што се тиче зимске капе „шајкаче“ од плаве чохе са преклопцима и без сунцобрана, дозвољено је носити истог кроја, односно као летњу капу израђену од црне коже са сјајним црним сунцобраном. Ову капу носе машинско особље и шофери железничких друмских возила. На врху обода капе обавезно стоји симбол криластитог кола.

Службена кабинца са капуљачом сличног је кроја као и обични шинјел, само што је већих димензија. Израђена је од воштаног импегнираног платна црне боје. Користи се само за јаке кишне падавине и инвентарски се држи само у том случају.

Везано за ознаке и симболе, донете су нове измене. Шефови железничких станица носе старешински знак, металну значку златне боје, на левој страни горњег дела униформе. На емајлираној рељефној површини (плаве боје) налази се двострано криласто коло, а поврх њега краљевска круна.

Што се тиче латица на оковратнику (у облику ромба са заобљеним ивицама) на које се поставља једнострано крилато коло (метално или вез), додељене су следеће боје: за саобраћајну службу тамно плава, за машинску службу црна, за службу за одржавање пруга тамно зелена, а за све остале службенике тамно црвена. Иста боја се односи и на гелоне који се ушивају на доњи део рукава униформе, димензија 8×5 цм, на које се ушивају чинови. Врста материјала за латице и гелоне су: за чиновнике свих група сомот, за званичнике I и II категорије чоха, а за све остале службенике вуна.

Знаци или чинови за чиновнике су златне боје, за званичнике сребрне, а за служитеље од вуненог ширита (везена трака) сиве боје. Везена трака је широка 4 мм и дугачка 6 цм. Размак између више трака је 4 мм. (Види табелу 3 доле).

Сви службеници (без обзира на веру) државних саобраћајних установа и они који први пут ступају у службу полажу заклетву пред старешином. У тексту заклетве, између осталог, стоји: (…) „Ја … … заклињем се свемоћним Богом да ћу владајућем краљу Петру II и отаџбини веран бити…“, са положеном десном руком на Библију. (…) „Службеници исламске вере полажу десну руку на срце и на крају заклетве додају речи: ‘Биллах и Таала’ или ‘Валахи’ или све троје – Куран није потребан.“

Закључак (1919–1941)

Железничке униформе (1919–1922) садржале су наслеђене аустроугарске униформе, са којих су скинути хабзбуршки династички симболи, док нису замењени новим. Новим устројством о изгледу и боји железничке униформе и ношењу ознака и симбола (1925), уведен је систем идентичан војном устројству по српским прописима и традицији.

Прихваћен је и остао у употреби симбол једностраног или двостраног крилатог точка (сада ношен на оковратнику, капи и дугмадима горњег дела униформе), док се уместо слова ‘FJ1’ или грба Аустро-Угарске монархије носи државна тробојна емајлирана кокарда са белим двоглавим орлом у средини. Када су у питању чинови, по новом устројству, они се носе искључиво на рукавима униформе у форми трака, док су за време Аустро-Угарске чинови, поред трака, били у облику розета ношени на самостојећем оковратнику.

Седми период – Период током трајања Другог светског рата од 1941. до 1945. године

Почетак Другог светског рата затекао је Босну и Херцеговину у тешком положају. Током Априлског рата 1941. године створена је Независна Држава Хрватска (НДХ), која је обухватала и Босну и Херцеговину. У мају исте године оснива се Министарство саобраћаја и јавних радова, те железнице постају саставни део Министарства хрватског домобранства са седиштем у Загребу. Темeљном одредбом овог министарства основано је „Одељење за железнички саобраћај“, под које су потпале Дирекције државних железница у Загребу и Сарајеву.

За директора Равнатељства Хрватских државних железница у Сарајеву постављен је Анте Вокић (1909–1945), који је ту дужност обављао до октобра 1943. године, када је именован за министра саобраћаја. Радио је на железницама у Сарајеву од 1929. године за време Краљевине Југославије. Вокић је ухапшен 1945. године и стрељан.

Од 1941. до 1945. године, цела железничка мрежа у Босни и Херцеговини носила је ознаку „Хрватске државне железнице – ХДЖ“.

У том периоду једина изградња железничке пруге односила се на продужење пруге уског колосека од станице Габела до места Плоче (некада Лука Александрово), дужине око 21,8 км. Радови су започели 1939. године, а пруга је званично пуштена у саобраћај 25. новембра 1942. године под новим називом „Лука Порто Толеро“.

Немачки Рајх и Краљевина Италија имали су пресудан утицај на Хрватске државне железнице. НДХ је била подељена немачко-италијанском линијом: Сомбор–Глина–Јајце–Сарајево–Вишеград, при чему су железнице јужно од Сарајева биле под надзором италијанских војних власти.

Све до тада изграђене пруге уског колосека биле су под управом Равнатељства Хрватских државних железница у Сарајеву, осим одређених пруга које су биле под надлежношћу Равнатељства у Загребу.

Пруга од Брадине до Плоча ретко је коришћена због диверзија које је изводила Народноослободилачка војска Југославије, све до капитулације Италије 1943. године. Након тога, немачке окупационе снаге преузеле су операције, али су приликом повлачења 1945. године уништиле многе мостове и целу железничку инфраструктуру.

Године 1942. Врховни штаб НОВ-а именовао је Технички одсек за организацију транзитног и локалног саобраћаја на ослобођеним територијама. Током 1941–42. године, партизанске железнице користиле су неколико пруга.

У периоду 1943–44. године, ове партизанске железнице добиле су званични назив „Железнице народноослободилачке војске“ (ЖНОВ), са овом ознаком на локомотивама и вагонима.

На другом заседању АВНОЈ-а (30.11.1943.) у Јајцу настаје држава као заједница пет народа и шест република, с првобитним именом Демократска Федеративна Југославија (ДФЈ). Председништво АВНОЈ-а именује НКОЈ (Народни комитет ослобођења Југославије) као привремени орган врховне народне власти. При овом Комитету налазио се повереник за саобраћај, који је између осталог био задужен и за послове железничког саобраћаја. У исто време Председништво ЗАВНОБиХ-а именује одељење за железнице и обласног повереника за железнички саобраћај за БиХ.

Први повереник за саобраћај (30. новембра 1943. године), а уједно и члан Врховног штаба Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије, био је генерал-потпуковник Сретен Жујовић-Црни (1899−1976).

Почетком 1945. године повереник саобраћаја у Београду донео је пропис под називом „Устројство обласних железничких дирекција“. На основу тог устројства, обласне дирекције добијале су упутства од Главне управе саобраћаја државних железница, односно од Повереништва саобраћаја НКОЈ-а који је непосредно управљао свим државним железницама. Све до тада, колоквијално се писало и изговарало „Народне железнице“.

У марту 1945. године распушта се НКОЈ и уместо њега оснива се Привремена народна влада Демократске Федеративне Југославије (ДФЈ). Од тада почиње са радом Министарство саобраћаја, које преузима послове дотадашњег Повереништва за саобраћај. За министра саобраћаја постављен је Тодор Вујасиновић Тоша (Тешањ 1904 – Београд 1988).

Униформе, ознаке и симболи из периода 1941–1945. године

а) Период под управом ‘НДХ’

Почетком рата 1941. године, сада у „новој“ држави (тзв. НДХ), старе југословенске железничке униформе са симболом крилатог точка (без кокарде на капи), задржане су у почетку као знак припадности професији. Уз сву жељу, током овог истраживања није се могла пронаћи било каква законска одредба или наредба која говори о железничком устројству. Колоквијално, сви дотадашњи железнички прописи који су важили у Краљевини Југославији, уколико нису били противни устројству Државе Хрватске, остају на снази док се не промене.

Овакав приступ је разумљив јер би нагле измене у изгледу и бојама униформе за Равнатељство ХДЖ-а биле прескупе. На основу законске одредбе о државном грбу и застави НДХ, Равнатељство ХДЖ-а доноси одлуку о изради јединствене ознаке која ће се носити на венцу службене капе и на реверима горњег дела униформе.

Изглед ознаке приказује точак са широко раширеним крилима у средини, инспирисан немачким поимањем историје као лета у будућност. Крила су повезана троплетном витицом, најстаријим симболом који изражава црквени и народни идентитет хрватског народа. На врху точка налази се хрватски грб са великим словом ‘У’ уоквиреним звездастом троплетном витицом. На точку са једним крилом такође доминира велико слово ‘У’. Ове ознаке су израђене од позлаћеног или сребрног метала, у зависности од ранга службеника.

Током 1941. године формирано је заповедништво Железничке усташке војнице са седиштима у Загребу и Сарајеву.

Усташка војница била је војни огранак настао као усташка странчка војска (паравојне јединице) која није била подвргнута регуларној војној дисциплини. Сврха и задатак Војнице био је да обезбеди наставак усташке борбе и њених тековина, гарантује сигурност народа и учествује у одбрани Независне Државе Хрватске. На реверима униформе носили су четвороугаону или петоугаону црвену латицу на којој је био метални знак ‘У’ са бомбом, заједно са металним знаком железничког точка са једним крилом.

б.) Период под управом ЖНОВ-а на слободној територији БиХ

Изглед униформе, ознаке и симболи ношени су како је то било прописано за време власти НДХ. На ослобођеној територији под војном влашћу НОВ-а и ПОЈ-а задржана је наслеђна униформа и симбол крилатог точка на горњем делу капе, с тим што је уместо металне ознаке на венцу службене капе—крилатог точка са грбом и великим словом ‘У’—ношена црвена петокрака звезда без српа и чекића, претежно израђена од црвеног филца или чоје, или у металном облику. Такође, на реверу капута уклоњен је крилати точак са фокусом на слову ‘У’.

У датим ситуацијама при губљењу територија под железничком мрежом, скидала се петокрака и враћала стара државна ознака, а у случају веће опасности (хапшење, стрељање и сл.), многи железнички службеници са комплетном униформом прикључивали су се партизанским јединицама.

Као закључак (1941–1945)

У овом периоду наследна службена униформа је из периода Краљевине Југославије, пандан традиционалној униформи војске Србије. Како се мењала у време владавине НДХ тешко је одговорити. Наиме, у Архиву БиХ постоји Фонд ЈДЖ/ХДЖ 1941.–1945. године, која до данас није извршена каталогизација, тако да поменути фонд још није јаван. Једини извор може бити преглед сачуваних фотографија из тог периода.

Оно што имамо јесте да је општеприхваћен универзални железнички симбол „Крилати точак“. Код државних службеника ХДЖ двостраном крилатом точку додат је државни грб са великим словом ‘У’, односно на реверу преко једностраног крилатог точка слово ‘У’. Код железничара ЖНОВ-а ношен је ‘оригинал’ без додатних апликација.

Осми период – Период у време ФНРЈ од 1945. до 1953. године

Уставотворна скупштина, 29. новембра 1945. године у Београду, доноси Декларацију о проглашењу Федеративне народне републике Југославије (ФНРЈ). Темелем Устава ФНРЈ из 1946. године и Устава Народне Републике Босне и Херцеговине (НР БиХ – пре него што је носила назив Федерална Држава Босна и Херцеговина 1945.–1946, а од 1946. до 1953. НР БиХ оп. а.) средства железничког саобраћаја проглашена су општенародним имањем.

Мајa 1945. године Министарство саобраћаја доноси нову организацију за управљање Југословенским железницама. Формирана је Главна управа железница са седиштем у Београду, а у вези са тим формира се Железничка управа у Сарајеву. Према Закону о национализацији приватних привредних предузећа од 5. новембра 1946. године, национализована су и прешла у државно власништво сва јавна и приватна предузећа од општидржавног и републичког значаја. Наведени закон прецизирао је да се национализација односи и на индустрију железничко-сaобраћајног материјала и транспорта који обухвата уређаје, стоваришта, канцеларије, транспортна средства, огранке и конфисковану имовину која је припадала приватним лицима и предузећима. Уместо имена „Народна железница“, Уредбом Владе ФНРЈ од 22. априла 1947. године основане су „Југословенске државне железнице“ (ЈДЖ – ЈДЖ). Темелем наведене уредбе, до тадања Железничка управа Сарајево преименована је у „Главну дирекцију експлоатације железница Сарајево“.

Након завршетка рата Босна и Херцеговина почиње обнову и изградњу разорене земље, граде се нове железничке пруге, путеви, фабрике и хидроелектране. Железничка управа у Сарајеву прогласила је главном пругом (прва група) Босански Брод – Сарајево – Дубровник, док су споредне пруге биле све остале. У складу са општим привредним планом (обнова – петогодишњи план), почиње изградња нових пруга, односно замена уског колосека нормалним колосеком ширине 1435 мм.

Изградња железничке мреже (1945–1952):

Хронолошки преглед изграђених пруга (ширина колосека, дужина трасе и година пуштања у саобраћај) су:
Бугојно – Горњи Вакуф, уски колосек, дужине 18,4 км, 1945; Омладинска пруга Брчко – Бановићи, нормални колосек дужине око 90 км, 1946; Омладинска пруга Шамац – Сарајево, нормални колосек дужине око 242 км, 1947; Омладинска пруга (шумска) Била Нова – Треница, уски колосек дужине 7,7 км, 1947; На траси Брко – Бановићи, индустријски нормални колосек дужине 9,5 км, 1947; Бихаћ – Книн, нормални колосек дужине око 112 км, 1948; Брежићани – Рудник Љубија, нормални колосек дужине око 16 км, 1948; Нова Крeка – Тузла, нормални колосек дужине 4,5 км, 1948; Бијељина – Босанска Рача, нормални колосек дужине око 19 км, 1950; Добој – Тузла, нормални колосек дужине око 60 км, 1951; Сарајево Ново – Сарајево (Стара железничка станица – Нова железничка станица), уски колосек дужине око 1,5 км, 1951; Модрича – Градачац дужине око 18,5 км, 1951.

Униформе, ознаке и симболи из периода 1945–1952.

У овом периоду донета су три правилника о службеном оделу, 1946, 1947. и 1948. године. Због обимног материјала покушаћемо у што краћим цртама навести најосновније.

а.) Уредба – Из члана 282. „Службени гласник“ Министарства саобраћаја, број 18, од 26. септембра 1946. године, доноси упутства да се наслеђена службена униформа (1935) може и даље користити до доношења новог правилника. Ово због тога што је на железници било око 250 хиљада запослених и захтевало би огроман трошак за државу. Црвена петокрака звезда (службена ознака „Народне железнице“) која се носила на службеној капи, замењује се новом ознаком.

Нова ознака рађена је у облику „кокарде“ (сличног облика из старе Југославије), с тим што је као основа југословенска тробојка (плаво-бело-црвена), а у средини (уместо белог орла) црвена петокрака без српа и чекића. На капи, изнад кокарде, налази се крилато коло, величине 5,5 цм. Старе ознаке – чинови на рукавима и обојени галони за означавање категорије или групе, могли су се носити док не ступи на снагу нова уредба.

б.) Уредба – „Службени гласник“ Министарства саобраћаја од 15. новембра 1947. године доноси уредбу да крој и боја униформе остају исти (тканина вунена – плава чоха). Једина разлика је у изгледу летње капе (остаје сиве боје), тј. подвратник и сунцобран капе (пре црне лакиране коже) сада су од коже сивомаслинасте боје. Дотадашња службена железничка ознака (кокарда из 1946. године) ставља се ван снаге и доноси се нова уредба о новом изгледу.

Нови изглед се састојао од: Двоструко крилато коло (са пет пераја) са црвеном петокраком на врху, окружено ловоровим гранама. Испод точка налази се мала југословенска тробојка у боји (плаво-бело-црвена). Нова ознака се носи на венцу капе (крилато коло, напред, на ободу капе се ставља) и израђена је у металној форми ‘златне’ боје или везена ‘златним’ срмом. За руководиоце прве врсте и службенике, обележени су еполетама оивиченим златним шуфташем, односно уздужним и попречним ширитом ширине 20 мм.

ц.) Правилник о службеном оделу за службенике ЈДЖ, Министарство саобраћаја, МС бр. 1211/48, Београд, 25. марта 1948. године.

Увидом у садржај Правилника доносимо најосновније податке. Службено одело постоји у зимском и летњем издању и опремљено је знацима који означавају службу, положај и звање. Знаци за означавање су: латице и подлоге у боји за означавање врсте службе, као и ширити, еполетe, нараменице, амблеми и посебне ознаке за означавање положаја и звања службеника. Службено одело и знаци се дају бесплатно, док се обућа, кошуље, рукавице и остали делови службене униформе набављају о свом трошку.

Што се тиче ношења службене униформе, иста правила важе и за женске службенике, с том разликом што ће уместо капе носити беретку (беретка – плитка и округла француска капа), а уместо панталона сукњу или сукњу-панталоне (факултативно). Службена униформа се састоји од капе, сakoa, блузе, прслука, панталона, шинјела и глежњака, кројена од тканине камгарн и додељује се службеницима који носе еполете-ширите, односно од чохе за ниже службенике, у тамноплавој боји. Летња униформа је од сивог или белог платна, кроја и облика као и зимска. Службеницима изложеним временским непогодама издају се уз потврду: булда, опаклија, кабаница, кратка булда од сукна, рукавице и слично, који су инвентарског карактера.

Крој, начин закопчавања и број дугмади за горњи део униформе (закопчано до врата, на крају помоћу металне квaчице) остају исти као код наследјене униформе, с тим што се правоугаони поклопци на џеповима закопчавају једним дугметом. Панталоне су равне, обичног кроја и неподврнутих ногавица, осим код службеника који носе отворену блузу — ногавице су подврнуте. Сва дугмад за закопчавање су метална са рељефним отиском крилатог точка. Дугмад жуте боје носе службеници који су положајем и звањем означени златним ширитима и еполете, а за остала звања сребрне боје. Кошуље за службенике са отвореним блузама (блуза са четири дугмета) су сиве боје, уз обавезно ношење плаве кравате. Рукавице су кожне или од сивог платна.

Ознаке — боје и облици код Министарства саобраћаја и железница. Латице су у облику ромба са страницама од 30 мм и носе се на реверима оковратника затворене блузе и шинјела. Службеници Министарства, Генералне и Главне дирекције носе латице боје вишње. Службеници прве врсте носе латице златне боје оивичене траком боје службе ширине 2 мм. Службеници друге врсте носе латице у боји службе оивичене златном траком. Сви остали службеници носе латице боје службе без означавања ивица.

Боје латица по службама су: За саобраћајну службу – тамночервена; Служба вуче – тамноплава; Служба одржавања и грађења – тамнозелена; Радионичка служба – црна; Служба везе – светлоплава; и све остале службе – боја вишње.

Ширите су златне боје и носе се на предњој страни доњег дела рукава на подлози боје униформе. Предвиђени су за службенике од Генералне – Главне (Обласне) дирекције до шефа предузећа или радне јединице. Крој и облик су слични онима из Уредбе из 1935. године. Уредбом је прописано да службену униформу током службе носе Генерални директор, директор Завода за пројектовање и експлоатацију, сви начелници одељења, главни диспечери, шефови планова за инвестиције, рачуноводство, књиговодство, кадрове, статистику, школство, шефови предузећа и железничких станица.

Еполете (на раменима) за означавање звања су боје службе, дужине 132 мм и ширине 45 мм, оивичене златним шујташом од 3 мм. Према звањима на еполете се стављају уздужни ширити од 20 и 16 мм и попречни од 20 и 8 мм, као и железнички двострани крилати точак. Ознаку крилатог точка, на пример три, два или један, носе службеници у зависности од положаја (од саветника, инжењера, економиста до техничара).

Нарамнице (за саобраћајно-транспортне службенике од I до V класе) служе за означавање чинова. Израђене су од истог материјала као и одело, дужине 13 цм, ширине 4 цм, обрубљене сребрним штрасом ширине 3 мм. Доњи део је пришивен за горњи део рукава, а горњи се причвршћује малим дугметом. На нарамницама се носи криласти точак (25×7 мм), метално жуте боје. Ученици трогодишње железничке школе носе сребрне ширице изнад којих је сребрни криласти точак (5,5 цм). Ширице се носе на левом рукаву изнад лакта и обликом су обрнутог латиничног слова „V“. На глави могу носити и капу звану „титовка“ у боји одела са припадајућим амблемом.

Девети период – Период у време ФНРЈ/СФРЈ од 1953. до 1992. године

Крај формалног федерализма и стварног централизма у ФНРЈ. Истраживање почиње развојем политичког система Југославије у послератном периоду, тј. периодом народне демократије (1946–1953) и периодом социјалистичке демократије (1953–1966), настављајући до 1979. и 1992.

Указом о оснивању Министарства железница и Министарства саобраћаја Владе ФНРЈ од 11. новембра 1948. укинуто је до тадашње Министарство саобраћаја (1946–1948). Министарство железница преузело је жељезнички саобраћај. Постојале су Генерална дирекција железница и седам главних дирекција железничких предузећа.

Министарство железница укинуто је 6. априла 1951. и придодато Министарству саобраћаја и пошта. Главне дирекције су радиле од 1947. до 1950., затим су замењене генералним дирекцијама до 1951., а потом поново главним дирекцијама.

У периоду 1950–1952. успостављен је нови друштвени поредак са циљем децентрализације железничке управе и примене радничког самоуправљања.

Реформом железничке управе 1952. године настале су „Југословенске железнице“ са децентрализованим ЖТП-овима у Београду, Титограду, Загребу, Сарајеву, Скопљу и Љубљани.

Уставни закон из 1953. формално уводи назив „Југословенске железнице“.

Народна скупштина је донела закон о радничком самоуправљању 1950. године, што је постепено децентрализовало управу железница.

Током 1960-их вршене су даље реформе које су реорганизовале железничке службе и ЖТП, спајајући различите јединице одржавања и операција.

Између 1953. и 1992. изграђено је око 500 км нових пруга и спроведена је електрификација железничке мреже у Босни и Херцеговини.

Униформе и ознаке из периода 1953–1992. регулисане су Правилником Генералне дирекције Југословенских железница из 1955. године.

Званична униформа састоји се од капе, блузе, панталона и шињела, у зимском и летњем издању.

Зимске панталоне су обичног кроја и без манжета, направљене од истог материјала као зимска блуза. Зимска сукња и сукња-панталоне за женско особље су од исте тканине као блуза. Дужина сукње и сукња-панталона је до мало изнад половине листова на нози. На доњем делу сукње, напред и позади, налазе се по две преклопне наборе које се састају. Летње панталоне су од истог материјала као летња блуза, а могу бити и од плаве камгарне тканине.

Шињел је кројен од чохе у тамноплавој боји. Овратник је преклопљен и положен ниско. На грудима, са обе стране, налази се по један ред са по пет металних дугмади златне или сребрне боје (пречника 24 мм) са утиснутим рељефом крилаутог точка. На рукавима су манжете од истог материјала ширине 150 мм. Са стране су два џепа са поклопцима. Позади на шињелу налази се каиш ширине око 80 мм који се копча једним металним дугметом.

Латице су форме ромба са странама од 30 мм и носе се на реверима (оковратнику) блуза и капута. Боја латица је јединствена за све службе у саставу железничког транспортног предузећа и то затворено-црвена. На овај начин истакнуто је јединство свих служби у ЖТП-у и тиме су уклоњене макар и симболичне разлике између тих служби.

Ширење ознака које означавају звања врши се на другачији начин као последица новог система плата на железници. Наиме, укинути су платни разреди (прелазак на плаћање особља по тарифним правилницима ЖТП-а), те су према томе аутоматски укинуте и ознаке. Обележавање ознакама везано је само за звање-занимање.

б.) Правилник о службеном оделу, о ознакама и службеној легитимацији, „Службени гласник Заједнице ЈЖ“ број 4/68, односно Раднички савет ЖТП-а Сарајево, на својој VI седници одржаној 2. октобра 1968. године, донео је: „Правилник о службеном оделу радника ЖТП у Сарајеву“, ЖТП број: 4134/68. Опште одредбе: Службено одело је зимско и летње. Зимско одело (од тамноплаве камгарне тканине) састоји се од капе, блузе, панталона – за жене од сукње, мантила и зимског капута. Летње одело (од светлоплаве памучно-синтетичке тканине) састоји се од капе, блузе и панталона – за жене од сукње. Током летњих месеци службеник на дужности носи кошуљу голубије боје уместо блузе – жене блузу исте боје. Зимски капут се прави од тешке чохе, а мантиљ од габардина – тамноплаве боје. Отправник возова за време службе носи црвену капу.

Уз службено зимско одело службеник – мушкарац носи белу кошуљу, тамноплаву кравату и црне ципеле док службеница носи белу блузу са дугим рукавима, а уместо кравате носи траку (ширине 15 цм) која се везује у машну спреда испод оковратника и црне ципеле. Уз зимско одело може се носити шал тамноплаве боје.

На службеној капи носи се нова ознака (одбацује се ознака донесена Уредбом из 1948. године). Нова ознака је црвени круг на којем стоје три црвене шире линије (поређане од веће ка мањој, према доле – симбол крила), све овијенo златним концем. У средини круга (на површини линија-крила) налазе се два велика латинична слова ‘ЈЖ’ у црној боји.

Шеф станице и његов помоћник дужни су (када испраћају и дочекују путничке возове) да носе рукавице сиве боје уз службено одело. Исто важи и за отправника возова, ревизора возних исправa и кондуктора за време обављања службе. Службено одело се даје службеницима који су непосредни учесници у саобраћају. Остале службе носе заштитну одећу уз обавезно ношење службене капе са ознаком.

Међутим, донете су измене и допуне Правилника (ЖТП број: 9003/68, Сарајево, 28. јануара 1969.) у којима стоји да се службена кравата не носи уз белу кошуљу, односно машна за жене, те је кошуља (за жене блуза) откопчана једним дугметом испод врата. Измене се односе на службе које дуже носе службено одело, а то су: радници у саобраћајно-транспортној служби, служби вуче, служби за одржавање пруге и служби електротехничких постројења и веза.

Из горе наведених података са сигурношћу можемо закључити да овим Правилником (1968.) престаје важити ношење латица са крилатим точком на реверу капута и шињеља, односно галона на рукавима са ширитима. Важно је истаћи да су подаци преузети из Правилника који је донео Раднички савет ЖТП-а Сарајево 2. октобра 1968. године, у којем недостају слике и цртежи. Такође, није извршен увид у Правилник који је донео Заједница ЈЖ у Београду, за који би требало путовати у архив у Београд.

ц.) На основу члана 33. Правилника о службеном оделу и ознакама на ЈЖ (Службени гласник ЗЈЖ број: 4/80) и члана 11. Самоуправног споразума о удруживању у Пословну заједницу железничког саобраћаја Сарајево, Савет Пословне заједнице на својој VII седници одржаној 24. децембра 1981. године донео је:

„Правилник о службеном оделу и ознакама радника ООУР-а железничког саобраћаја удружених у Пословну заједницу за железнички саобраћај Сарајево“.

Овим Правилником донесени су јединствени критеријуми за одређивање послова и радних места на којима су радници у организацији железничког саобраћаја обавезни да за време вршења службе носе службено одело и ознаке. То се односи на послове непосредног вршења железничког саобраћаја, контроле и надзора над вршењем железничког саобраћаја, преглед и контролу возних исправа и непосредни контакт са путницима и другим корисницима железничких превозних услуга.

Службено одело састоји се од следећих делова: За радника мушкарца – kapa, bluza, кошуља дугих рукава, кошуља кратких рукава, кравата, панталоне, зимски капут, кишни мантиљ и шал, уз објашњење да раднику возачу и кондуктеру уместо зимског капута додељује се доламица. За радницу – kapa, bluza, сукња, кошуља дугих рукава, кошуља кратких рукава, кравата или машна (врпца), зимски штофани мантиљ и кишни мантиљ. Рукавице беле боје носе се у свечаним приликама и код саобраћаја специјалних возова.

Капа, блуза, панталоне и сукња израђују се од камгарн тканине тамноплаве (тегет) боје, затим зимски капут од тешке чоје (чоhe) или велура тамноплаве боје, штофани мантиљ од габарденa тамноплаве боје док шал, кравата и пантљика су од одговарајућег материјала тамноплаве боје. Кошуља (дуги и кратки рукав) израђују се од памучног платна или мешавинског састава светлоплаве боје.

Током вршења службе отпраник возова носи црвену капу (горњи део црвене боје док је вијенац капе црне боје) и саобраћајно-транспортни отпремник капу плаве боје са црвеном траком преко вијенца капе. За сваког радника за кога је прописана обавеза ношења службеног одела, мора за време рада бити обријан и пристојно подшишан, односно радник који не брије бркове мора их неговати (штуцовати) и браду одржавати кратко подшишаном.

На капи, блузи, зимском капуту, штофаном мантили, доламици и летњој службеној кошуљи носи се железничка службена ознака. Облик и боја службених ознака прописани су Одлуком Скупштине Заједнице Југословенских железница (Службени гласник ЗЈЖ број: 4/80).

Железничка ознака (железнички амблем) састоји се од: Венац на црној подлози је округлог облика (36 мм) који на врху спаја петокраку звезду црвене боје. У центру ознаке налази се стилизовани точак са крилцима чија је ширина на крајевима 50 мм, а висина 11 мм. Крилца са сваке стране имају по пет пера, која су степенасто обрађена у златној боји. У доњем делу ознаке налазе се два велика латинична слова ‘JŽ’ црвене боје.

Вероватно да описана нова ознака долази са снажним утицајем на политичко мишљење да није у реду да звезда недостаје (мисли се на стару ознаку из 1968. године, оп. а.) те су се дизајнери вратили на пролеће 1948. године, која је графички ажурирана и којој је додат акроним ‘JŽ’.

Облик и крој службене капе остао је сличан старом, с тим што је подбрадник за све службе од дупло савијеног гајтана пречника 5 мм, у плетеници златне боје, и причвршћује се са два метална дугмета (10 мм) златне боје са рељефном ивицом. Блуза је отвореног кроја (да истакне кошуљу и кравату) и копча се са три метална дугмета (20 мм) златне боје са рељефном ивицом. Блуза има један џеп на левој страни груди на којем се носи службена ознака и два џепа у доњем делу са преклопцима. На рукавима су места за метална дугмад (16 мм). Службене панталоне су кројене без манжета на ногавицама, постављене су до испод колена са два урезана џепа и једним џепом позади.

Зимски мантиљ је отвореног кроја са два реда по три метална дугмета (22 мм) златне боје са рељефном ивицом. Џепови су благо косоугаони са поклопцима. Доламица је кројем слична мантиљу, али краћа, са два вертикално косоугаона џепа (за одмарање руку). Летња кошуља је отвореног кроја, кратких рукава, полуструкирана, са нараменицама, а рукави завршавају порубом у виду манжете. На левој страни је нашивен џеп на коме се носи службена ознака.

Десети период – Период од 1992. године до данас (2024)

Почетком 1990-их година Социјалистичка Федеративна Република Југославија била је једна од највећих, најразвијенијих и најразноврснијих држава на Балкану. Била је то несврстана федерација састављена од шест република: Босне и Херцеговине, Црне Горе, Хрватске, Македоније, Словеније и Србије. Паралелно са падом комунизма и поновним буђењем национализма, почетком 1990-их, Југославија пролази кроз период интензивне политичке и економске кризе.

Многи политички аналитичари сматрају да је процес распада Југославије заправо започео много раније. Увођењем Устава из 1974. године створене су претпоставке за одвајање република, те је од југословенске федерације направљена де факто конфедерација. Прва од шест република која је формално напустила Југославију била је Словенија, а затим Хрватска које су прогласиле независност 25. јуна 1991. године. У марту 1992. године на референдуму (који су босански Срби бојкотовали) више од 60% становника Босне гласало је за независност. Званично проглашење независности Босне и Херцеговине било је 7. априла 1992. године. Уједињене нације су признале независност Словеније, Хрватске и БиХ 22. маја 1992.

Македонија је прогласила независност јесени 1991. године и одвојила се мирним путем. Касније је примљена у УН под привременим именом Бивша Југословенска Република Македонија (БЈРМ). Србија и Црна Гора су основале нову државу под називом Савезна Република Југославија. Коначни распад бивше Југославије десио се када је Црна Гора прогласила независност 2006. године.

Све бивше републике, сада независне и међународно признате у својим границама, основале су своје националне железнице. Уредбом са законском снагом о изменама и допунама Закона о железницама Републике БиХ (Службени лист бр. 5 од 3. јуна 1992.) промењен је ранији назив предузећа у Железнице Босне и Херцеговине (ЖБХ). Одлуком Председништва Републике БиХ од 3. јуна 1992. именован је Управни одбор Железница БиХ. Овим је на територији БиХ престало постојање Југословенских железница.

Убрзаним поступком, на последњој Скупштини Међународне уније железничара (UIC), 10. јуна 1992. године, Железнице БиХ су примљене у чланство и тиме постале пуноправни члан ове угледне организације под јединственим кодом број ’86’. За чланство у UIC Железнице БиХ морале су испунити основни услов – да поседују преко 1000 км савремених пруга, сигнализацију и телекомуникације.

Међутим, главни проблем лежи у уништењу железничке инфраструктуре, прекинутим везама и отуђењу имовине што је последица немилосрдног рата који је задесио БиХ. Наиме, 12. маја 1992. године покренута је иницијатива за оснивање железничког предузећа на територији тзв. Српске Републике БиХ, а њена Влада је 24. маја 1992. званично потврдила оснивање „Жељезнице Српске Републике БиХ“ (ЖСР БиХ). На територији тзв. Хрватске заједнице Херцег-Босна, фебруара 1993. године, основане су „Жељезнице Хрватске заједнице Херцег-Босна“ – ЖХЗ ХБ.

Новембра 1995. донесен је „Општи и оквирни споразум за мир у БиХ“, познат као „Дејтонски мировни споразум“. Овај правни акт парафиран је у војној ваздухопловној бази Райт-Патерсон код Дејтоне у америчкој савезној држави Охајо. Споразум који је званично окончао рат у БиХ посебно се бавио будућим управним и уставним уређењем БиХ. Један од основних принципа Дејтонског споразума била је административна подела БиХ на два ентитета: Федерацију БиХ и Републику Српску. Споразум је потписан у Паризу 14. децембра 1995.

У послератном периоду постојеће железнице у БиХ (ЖБХ, ЖХЗ ХБ и ЖСР) доносе „Програм обнове и развоја“ који ће се реализовати уз помоћ државе БиХ и међународне заједнице. Дана 16. јуна 1998. Међународна железничка унија (UIC) доноси одлуку о пријему Железнице РС у UIC. Одлуку потврђује генерална скупштина у Берлину 27. октобра исте године и додељује јој међународни код 0044.

Године 1998. основана је „Босанскохерцеговачка железничка јавна корпорација“ (БХЖЈК – БХЖЈК) која функционише као координатор у пословима изградње инфраструктуре.

На основу Закона о железницама (Службене новине Федерације БиХ, бр. 41/01) Влада Федерације БиХ доноси одлуку о оснивању Јавног предузећа Железнице Федерације БиХ (ЈП ЖФБХ). Даном примене овог закона престају да важе одлуке о оснивању Железнице ХЗ ХБ, тако да је ЈП ЖФБХ јединствени менаџер железничке инфраструктуре, односно оператер у Федерацији БиХ (капитал предузећа чине железничка имовина Железница БиХ и Железница Херцег Босне). Међународни код (UIC) за ЖФБХ је 0050. Дужина пруга у ЖФБХ износи 608,495 км, а у ЖСР 442,9 км.

Униформе, ознаке и симболи из периода 1992. до данас (2024)

Током рата у БиХ (1992–1995) на појединим пругама успостављен је железнички саобраћај. Организација је захтевала максималну пажњу имајући у виду близину ратних зона и техничку исправност вучног и возног парка. Све три основане железнице (ЖБХ, ЖХЗ ХБ и ЖСР) су у вези са безбедношћу саобраћаја примењивале важеће правилнике бивше Заједнице југословенских железница.

Сви учесници у железничком саобраћају користили су службене униформе, наслеђе из периода ЈЖ. Једина разлика односила се на службену ознаку (железнички симбол) ношену на службеној капи и блузи.

Службеници Железнице Републике Српске носили су „стару“ ознаку, донету уредбом из 1981. године, која се користила на територији Савезне Републике Југославије (СРЈ, 1992–2003), сматрајући се правним универзалним наследником СФРЈ. Године 2003. формирана је Државна заједница Србија и Црна Гора која је формално престала да постоји проглашењем независности Црне Горе 2006.

Године пријема (1998) у Међународну железничку унију (UIC), Железнице Републике Српске доносе уредбу о изгледу и начину ношења службене ознаке-симбола. Основа је двоглави орао са раширеним крилима (са пет пера-линија), који стоји на осовини точка (симболизује крилато коло), док се на глави орла налази краљевска круна рађена у златној боји. На грудима орла налазе се три ћирилична слова ‘ЖРС’ у црној боји.

Железнице Херцег Босне (ЖХБ), на дан оснивања (1993), донеле су Уредбу да изглед службене ознаке чини облик штита са грбом Републике Хрватске (у службеној употреби од 1990. године) са раширеним крилима (шест пера-степенасто поређани). У круни штита налази се троплетна витица док се испод штита налазе три латинична слова ‘ЖХБ‘ у црној боји. Комплетна ознака је у златној боји осим шаховских поља у црвеној и сребрној боји. Ознака је била у службеној употреби све до фузионисања ЖХБ и ЖБХ у јединствену железничку компанију ЖФБХ (2001) када је донета Уредба о јединственој службеној железничкој ознаци.

Железнице Босне и Херцеговине (ЖБХ), лето 1992. године, пре подношења захтева за пријем у Међународну железничку унију (УИЦ), Управни одбор на основу расписаног конкурса доноси одлуку о изгледу службене ознаке. Један од чланова награђене дизајнерске групе за Информативни лист железничара „Експрес“ изјавио је: (…) „Основни елементи из којих се састоји знак су два укрштена графичка симбола у облику положених стрелaца који представљају основне правце кретања и њихово укрштање, а уједно симболизује динамично и ефикасно пословање фирме. Знак је урађен у зелено-плавој боји, које, такође, подсјећају на амбијент железнице – зелена асоцира на природу, а плава на небо“.

Ознака (зелено-плаве стрелице) израђена је на белој тканини, квадратног облика и носила се на капи и горњем џепу службене кошуље и капута све до 2001. године.

Од 2001. године, Јавно предузеће Железнице Федерације Босне и Херцеговине (ЈП ЖФБиХ д.д.о. Сарајево) добија нови симбол или лого компаније који се носи на службеној капи и на грудном џепу блузе и летње кошуље. Састоји се од једноставних геометријских облика (производ векторске графике), тј. кружни облик са црном позадином и ивицом у наранџастој боји, док се у средини налазе геометријски облици у облику ‘млађег месеца’ у наранџастој и плавој боји. Њихово благо спајање симболизује фузију два бивша железничка предузећа.

Што се тиче кроја и боје службене униформе

Крој и боја службене униформе наслеђени су из времена бившег Југословенског Железничког саобраћаја (ЖЖС) из 1981. године. Израђена је од тканине камгарн, тамно плаве боје. Састоји се од капе, блузе, панталона, ветровке са капуљачом, кравате, зимског шала, односно по две зимске и две летње кошуље небо-плаве или сиве боје и обуће — плитке за летњи и глежњаче за зимски период, у црној боји. Према новом правилнику из 2011. године, раднику се додељује поред зимске и летња службена униформа (блуза и панталоне), као и јакна од танког материјала са дугим рукавима. Начин копчања горњег дела униформе остао је исти, с тим што су метална позлаћена дугмад са рељефном ивицом, а на основи је рељефно утиснут службени знак и словима „ЖФБХ“. Службену одећу носе, без разлике, и мушки и женски радници током обављања службе.

Облик и крој службене капе

Облик и крој службене капе остао је сличан старом облику (од 2011. године са жицом – официрка), с тим што је подвратник за све службе од двоструко савијеног гајтана, пречника 5 мм, у плетеници златне боје и причвршћује се са два метална дугмета (10 мм) златне боје са рељефном ивицом. Горњи део униформе копча се металним дугмадима (20 мм) златне боје са рељефном ивицом, а на основи је утиснут рељефни знак службене ознаке–логоа са великим словима „ЖФБХ“.

Као закључак

Посматрајући све до сада изложено у овом истраживачком раду, можемо констатовати да су све железничке униформе биле плаве боје, израђене од тканине камгарн или чохе. Ознаке на капама ношене су у зависности од друштвеног уређења земље (Монархија, Краљевина, Социјализам, Федерализам). Симбол железничког криластог точка постојао је у време тадашњих железничких управа на територији БиХ од 1878. до 1992. године, уз мање графичке измене.

Разумљиво је да железница жели кренути путем напретка и модернизације, али при избору службене ознаке (ЖБХ–1992, ЖФБХ–2001) могла је дати упутства графичким дизајнерима да будући службени знак–симбол–лого, макар и у апстрактној форми, „смјесте“ симболичне црте крила или било који други облик који би асоцирао на историјско порекло криластог точка.

Литература, извори:

• Џевад Јузбашић, 1974. „Изградња железница у Босни и Херцеговини у светлу аустроугарске политике од окупације до краја Каллаyеве ере“
• Рихард Хемерле: „Двадесет и пет година ускотрачне железнице у Босни 1879–1904“, Сарајево 1904.
• Февзија Ајдин, 2005. „Историја железница Босне и Херцеговине“.
• Сто година железница Југославије, зборник чланака поводом стогодишњице железница Југославије, Београд 1951.
• Шарл Иријарт: „Bosnie et Herzégovine – Insurrection de 1875–1876“.
• Синиша Лајнерт, Хрватски државни архив – прегледни рад: „Устрој железничке управе Загреб (1945–1947)“ и „Устрој железница у народноослободилачкој борби (1941–1945)“.
• Универзитет у Сарајеву – Институт за историју, „Историјска трагања“, Сарајево, Босна и Херцеговина, бр. 19, 1–508, Сарајево 2020.
• Експрес – Информативни лист Железница БиХ, бр. 1, година 1, Сарајево, септембар 1992, чланци.
• Архив БиХ, 1904. ЗВС 280/383-50; 1917. ЗВС 308/281-39; 1918. ЗВС 426/281-39, Железничке униформе, правилници, упутства, набавка и др.

Овај скромни истраживачки рад, који смо презентовали овим чланком, завршавамо са искреном захвалношћу према запосленима у Архиву БиХ у Сарајеву и Железничком музеју у Београду, без чије помоћи у препоруци коришћења доступне библиотечке и архивске грађе ово не би било могуће.

Напомена:

Преузимање дела (максимално трећине) или комплетног текста могуће је у складу са чланом 14 Кодекса за штампу и онлајн медије Босне и Херцеговине. Уколико неки други медиј жели преузети део/цео ауторски текст, може то учинити искључиво уз писмену дозволу портала vremeplov.ba. Након добијања дозволе, дужан је као извор навести портал vremeplov.ba и, на најмање једном месту, објавити линк под којим је наш текст објављен.