Пише: Срећко Игњатовић
Овај рад и текст у првом делу представљају покушај и имају задатак да у краћим цртама и сажетом обиму прикажу што реалнију и веродостојнију слику индустријализације насеља Илијаш од времена аустроугарске управе (1878-1918), Краљевине СХС/Југославије (1919-1941) и Социјалистичке федеративне републике Југославије (1945-1992), са посебним акцентом на развој и експлоатацију шума у долини реке Мисоће.
Радимо са коректним приступом овом тако сложеном питању, са циљем постизања релевантних резултата, на основу изворног материјала и прихватљивих извора информација. У ту сврху, пратићемо пример успона две компаније: „Ф. Стеинметз & Комп.“ (1886–1917) и „Буттаззони & Вентурини“ (1890–1945), обе из Сарајева.
Почетна литература за овај рад су књиге:
- Бранислав Беговић, 1978. „Развојни пут шумске привреде у Босни и Херцеговини у периоду аустроугарске управе (1878—1918) са посебним освртом на експлоатацију шума и индустријску прераду дрвета“,
- Бранислав Беговић, 1985 „Шумска привреда Босне и Херцеговине за вријеме монархистичке Југославије (1918.-1941.) с посебним освртом на експлоатацију шума и индустријску прераду дрвета. Сарајево“,
- Џевад Јузбашић, 1974. „Изградња жељезница у Босни и Херцеговини у свјетлу аустроугарске политике од окупације до краја Кáллаyеве ере“и
- Wеб портал времеплов.ба, Лични архивски фонд.
Окупацијом Босне и Херцеговине 1878. године, Аустро-Угарска је добила у посед велика природна богатства, међу којима су се налазиле и шуме. У циљу обезбећења потребних финансијских прихода земаљској каси, аустроугарска управа у Босни и Херцеговини у почетку се оријентирала на продају одређених шумских подручја директним погодбама и закључивањем дугорочних уговора са појединим предузећима и подузетницима.
На основу слободних погодби закључивани су дугорочни уговори о експлоатацији шума у два облика: експлоатација храстових и бучових шума са производањом у фабричким условима и експлоатација шума у оквиру ерарских шумских управних послова (Б. Беговић, 1978).
Jedan takav ugovor (са мануфактурном производњом) закључен је са приватном фирмом „F. Steinmetz & Komp.“ 1886. године, а у оквиру ерарских шумских ређијских послова са фирмом „Buttazzoni & Venturini“ 1898. године. Пре него што пређемо на главну тему, дозволите да у кратко наведемо биографију пословања предузећа „F. Steinmetz & Komp.“.
Предузеће „Ф. Штајнметц & Ко“
Франц Штамметц (старији) и Франјо Штамметц (млађи) доселили су се из Аустрије у Сарајево 1886. године. Исту годину у општинском суду у Сарајеву регистровали су предузеће „F. Steinmetz & Komp.“ са одређеном делатношћу „Трговаина дрветом за грађу и гориво“. Седиште предузећа и боравишну адресу пријавили су у улици Чемалуша, а складиште дрва (Holzplatz) у Колодворској улици (Bahnhofstraße) у градском насељу ферҳадија. (Извор: Босански Гласник 1902. године).
Већина потребне обловине обezбеђивала се из сопствене пиле, а мањи део путем лицитације или непосредним уговором са власницима других предузећа.
Предузеће „Ф. Штајнметц & Кoмп.“ – Пилана „Моћаника“ код Васина Ханa, Сарајево
Године 1886. године, предузеће је на реци Мошћаници код Васина Хана изгранило погон на водени погон. То је уједно била и прва пилара изграђена на реци Мошћаници. Пилана је била конструисана на водени погон и била је веома примитивна, односно у пуном смислу као „потоћарска“ пилара. Наиме, вода, доведена посебним јазом (коритом) до пиле, падала је кроз дрвени бадан (бочва без дна) на мало дрвено коло које се окретало око хоризонтално постављене дрвене осовине. У ову дрвену осовину била је учвршћена тзв. „гега“ (синоним „гега“ – поскаћује, успиње, гриба), израђена од дрвета и састављена од вратила на лакат и дугачке моте помоћу којих се дизало и спуштало оквир дрвеног јарма (оквир), на коме је био причвршћен гетер венцидијанер, односно једна жичана тестера дебљине око 0,5 цм.ine 1886. године, предузеће је на реци Мошћаници код Васина Хана изгранило погон на водени погон. То је уједно била и прва пилара изграђена на реци Мошћаници. Пилана је била конструисана на водени погон и била је веома примитивна, односно у пуном смислу као „потоћарска“ пилара. Наиме, вода, доведена посебним јазом (коритом) до пиле, падала је кроз дрвени бадан (бочва без дна) на мало дрвено коло које се окретало око хоризонтално постављене дрвене осовине. У ову дрвену осовину била је учвршћена тзв. „гега“ (синоним „гега“ – поскаћује, успиње, гриба), израђена од дрвета и састављена од вратила на лакат и дугачке моте помоћу којих се дизало и спуштало оквир дрвеног јарма (оквир), на коме је био причвршћен гетер венцидијанер, односно једна жичана тестера дебљине око 0,5 цм.
Годинашњи капацитет ове пилане није могао бити већи од 100 м³ четинарске пиланске обловине. Пиланску обловину су набављали путем лицитирања из области Вучја Лука, односно шумиског предела Калина – Биоштица. Због отежаног превоза шумских обловина до пилане и висине цене превоза посечене дрвне масе до магацина у граду, предузеће је одлучило да продаде пилану.
Невидену пилану откупио је Неџир Хаџија, а од њега прекупио Исмет Шљака који је пиланско постројење (1918. године) пребацио на парни погон.
Последњи власник био је Недјељко Стокић (1933. године), који је у ту пилићу, поред Венецијанера, уградио и један потпуно гатар са инсталираним парним мотором од 55 КС. (Б. Беговић 1978. ABH ФДШС – Катастар домаћих малих пилара, фол 60-61).
Предузеће „Ф. Стайнметз & Комп.“ – Пилана у Средњем код Сарајева
Још крајем деветнаестог века, предузеће је изградило прву пилану на водени погон уз поток Рачу (лева притока реке Љубине) код Средњег. Током изградње пилане, инсталиран је и пуштен у рад један гатар венецијанер.
Након тога, потписивањем уговора о експлоатацији шума са Земљачком владом (1901. године), постављен је и други гатар.
Потребна обловина за пилану до пилане допремала се помоћу водених дрвених «рижа» (Wässriger Holzreis), а пиланску прераду преносили су шумскорудничком ускотрачном пругом до Семизовца, односно до Сарајева, франко складиште дрвета у Ферхадији. Пилана је радила до краја 1917. године, када је и продата, а купио је Данило Ћоровић из Сарајева.
Године 1922. на ушћу потока Раче у реку Љубину, Лука Чабрајић ће изградити парну пијацу, а у марту 1926. године регистровати је у Предузеће „Озрен“ – Шумска индустрија а.д. Средње. Један од акционара био је и Данијело Ћоровић, који је у новоосновано предузеће унесе своју пијацу на водени погон, коју је у једно време купио од Франца Штимацка. (Б. Беговић 1985.)
Предузеће „Ф. Стеинметз & Комп.“ – Таранчин код Сарајева
Године 1901. у години, предузеће „Ф. Стеинметз & Комп.“ са Земљанском владом потписаће дугорочни уговор о експлоатацији шумског подручја Пресплица – Лапов доло – Ланиште код Тарачина. Предмет уговора била је сјечења од око 80.000 м³ четинарског и 50.000 м³ бучсовог корисног дрвета уз отпадајућу количину огрева.
Због финансијских потешкоћа, предузеће није било у могућности да закључи уговор. Ово стање је трајало око две године, те је од стране Земљашке владе предузеће добило упозорење уз образложење за раскид уговора уколико одмах не предузме неопходне мере експлоатације, јер у супротном губи права на конесију, како је било наведено у предметном уговору.
У новонасталoj ситуацији предузеће улази у „пословне“ преговоре са новооснованим предузећем „Рафејл З. Финки и Комп.“ (основано 1902. године, са сувласницима Елaс Барух и Исaк Барух), које ће 1903. године „откупити“ и преузети на себе уговор из 1901. године о дугорочној експлоатацији уговореног шу тамског подручја, које је некада поседовало предузеће „Ф. Стайнметз & Комп.“. Компанија ће ускоро изградити шу мску железничку пругу у комбинацији адхезионе (10,6 km) и гравитационе (5,4 km) железнице (котурача) дужине око 16,0 km, која ће водити од Тарчина преко Гувништа до Ланиšta и Лапов Дола. Истовремено, предузеће је подигло у Тарчину парну пилану са погонским машинама од 200 КС, са инсталираним четири гетра и свим осталим машинама и уређајима.
Године 1911. дошло је до трансформације предузећа „Рафељ З. Финци и Ко“ у акционарско друштво под називом „Друштво за експлоатацију и извоз дрвета Јела“, које је наставило са реализацијом уговора из 1903. године. (Б. Беговић 1978.)
Из ове кратке фрагментарне представе о пословању предузећа „Ф. Стеинметз & Комуп.“ може се закључити да је предузеће располагало веома малим капиталом.
Иако се уговорно подручје и место Тарчин ослањало на државну пругу Сарајево – Мећопољ (саграђену 1891. године), у подизању пиле и изградњи железничке саобраћајнице за ову установу био је огроман инвестицони пројекат који нису могли реализовати. Интересантно је што се слична пословна грешка предузећа десила и 1910. године.
Наиме, земаљска управа за БиХ и предузеће „F. Steinmetz & Кому.“ потписаће дугорочни уговор о експлоатацији шумског подручја Мисоћа код Илијаша у трајању од 15 година. Како предузеће, после две године, није приступило реализацији потписаног уговора, земаљски ерар покренуће судски конфликт пред надлежним судом у Сарајеву. Резултат споразума у вези са судским спором, предузеће, сада као „Иноkosно предузеће F. Steinmetz“, интегрисатће се (пословно удружити) са предузећем „Буттаццони и Вентурини“. (Извор: Бранислав Беговић, 1978.)
Предузеће „Бутаззони и Вентурини“, посматрајући општину Сарајево и шире, било је једно од најјачих и најуспешнијих привредних предузећа у дрвној индустрији. У наставку ћемо кратко представити биографију пословања овог предузећа.
„Buttazzoni i Venturini“ – долазак у Сарајево и регистрација предузећа
Током 1885. године, Петра Буттацонија, по струци столарског мајстора, и Ивана Вентуринија, столарског мајстора и мајстора за машинање из Италије, доселили су у Сарајево и регистровали предузеће „Буттацони и Вентурини“, са уплаћеним основним капиталом од два милиона круна уз клаузулу да сваки данионар потписује за себе. Основна делатност била је производња грађевинске столарије и намештаја, као и извоз робе у иностранство. Са почетним капиталом изградили су парну пиле у Сарајеву (уз Коштевски поток) и фабрику столарске робе (Tischler Warenfabrik) са складиштем резане дрвне грађе (Holzplatz) и огревног дрвета. Пребивалишна адреса са фабриком била је пријављена у Колодворској улици (Bahnhofstraße) у градском насељу Ферехија. (Извор: Босански Гласник 1902. године).
Године 1898, предузеће је изграђено парну пилану (Sägewerk) у насељу Кошево уз Кошевски поток, као и фабрику грађевинске столарије и намештаја са 120 запослених радника.
Производна фабрика састојала се од: парног часа од 50 КС, два гатара, четири циркуларне пилe, двадесет уградних машина за обраду дрвета (тријач, фрезе, глодарке, хоблери, дебљаче, брусилице, машина за луштење фурнира, пресе и друге). За ове машине углавном су радили страни радници са искуством, док су домаћи обављали ниже стручне и физичке послове. (Джавед Јузбашић, 1974.) Године 1890, уместо назива Творница столарске робе (Tischler Warenfabrik), носила је назив Творница намештаја (Möbelfabrik). Асортиман производа био је: прозори, врата, портали, опрема за продавнице, бродски подови, четвороугласти масивни намештај свих стилова, фриз од америчког храста, фурнири, кариње и остали столарски прибор и специјални намештај у орјенталном стилу. Захваљујући визионерској образовној подршци тадашњег режима, школовале су се генерације занатлија у дрворезбарству и усавршавале технике до незамисливости. Многи од дипломираних занатлија запошљени су код већ афирмисаног произвођача намештаја „Бутазони и Вентурини“ у Сарајеву и Мостару. Предузеће је 1886. године отворило филијалу у Мостару и изградило мању радионицу за производњу намештаја (регистровну 1891.) са до 35 радника. Ручно резбарени комади намештаја из мостарске радионице (пећкuni, столице, софе и друго) излагани су на сајмовима и изложбама у Будимпешти 1896., Паризу – Миленијумска изложба 1900., Милану 1906., са освојеном златном медаљом у Торињу 1911., итд. (Извор: Босански Гласник 1915.) Вредно је поменути једног од пионира дрворезбар-предузетника почетком twoдесятог века, Гана Никшића из Конјица. Он је технику резбарења (бордуре у облику цветова и других облика) научио од већ школованих занатлија, развио је и усавршио, а затим пренео на свог сина, оснивши ‘компанију’ у Конјицу 1927. године, која и данас постоји. Уподе, конјички дуборез је у новембру 2017. године уписан на UNESCO-ову листу нематеријалног културног наслеђа човека.
„Buttazzoni i Venturini“ – изградња мереће у Сарајеву и проширење делатности
Године 1898. предузеће ће изградити парну пилану (Сäгеwерк) у ‘насељу’ Коћево поред Коћевског потока, као и фабрику грађевинске стола́рије и намештаја са 120 радника.
Индустријско постројење обухвало је: папрни мотор снаге од 50 КС, два гетра, четири циркуларне пиле, двадесет уграђених машина за обраду дрвета ( трачна пила, фрезе, глодалице, хоблерице, дебљаче, брусилице, машина заљуштење фурнира, пресе и друге). За машинама су углавном радили страни радници са радним искуством, док су домаћи радници обављали ниже стручне послове (помоћници у раду на машини) и тежи физички послови. (Ђевад Јузбашић, 1974.)
Године 1890. уместо назива Творница столарске робе (Тисчлер Wаренфабрик) носи назив Творница намештаја (Мöбелфабрик). Асортиман производа су: прозори, врата, портали, опрема за продавнице, бродски подови, четвороуктни масивни намештај свих стилова, фриз од америчког храста, фурнири, кариће и разнолики остали столарски прибор и специјални намештај у оријенталним стиловима.
Захваљујући визионарској образовној подршци тадашњег режима, школовале су се генерације занатлија у дрворезбарству и усавршавале технику до непознатљивости. Многи од завршених занатлија запослили су се код већ успостављеног произвођача намештаја „Бутаћони и Вентурини“ у Сарајеву и Мостару. Наиме, предузеће је 1886. године отворило филијалу у Мостару и изградило мању радионицу за израду намештаја (регистровану 1891. године) са до 35 радника. Ручно резбарени комади намештаја из мостарске радионице (пењушуне, столице, софе и сл.) били су изложени на сајмовима и изложбама у Будимпешти 1896., Паразу — Миленијумска изложба 1900., Милану 1906., са златном медаљом, Торино 1911., златна медаља итд. (Извор: Босански Гласник 1915.)
Вреди споменути и једног од пионира дрворезбар-претпријетника почетком двадесетог века, а то је конјичанин Гано Никшић. Он је научио технику резбарења (бордуре у облику цветова и других облика) од већ школованих занатлија, касније је ту технику развио и усавршио, а потом је пренео на свог сина, оснивајући „компанију“ у Конјицу 1927. године, која и данас постоји. Иначе, конјички дуборез је у новембру 2017. године уписан на Листу нематеријалног културног наслеђа човечанства UNESCO-а.
„Буттаззони и Вентурини“ – Експлоатација шума на подручју слива потока Поваче
За континуирани рад изградили су секане оџаке у Сарајеву (Кошевски поток), са потребном обловином, предузеће се снабдевало од ерарског,режијског пословања Шумске управе Сарајево из уговорног шумског подручја слива Потока Поваца.
Године 1898, слободним уговором предузеће „Бутазони и Вентурини“ са Земаљском владом Босне и Херцеговине закључило је дугорочни уговор о десетогодишњој експлоатацији 40.000 – 60.000 м³ четинарског корисног дрвета у шумама које су се налазиле у гравитационој потоку Повача, десној приточици реке Љубине. Те шуме су биле издвојене и као такве резервисане за искоришћавање у својој режији шумске управе у Сарајеву.
Ове године, на ушћу потока Повача у реку Љубину, предузеће ће израдити тракторску пилану на водени погон са једним инсталираним гетером венецијанером. Јањи део пиланске облога прерађиваће се у овој пилани, док ће остатак са прерађеном облогом бити транспортован железницом (Љубина – Семизовац – Сарајево) на сторариште парне пиле у Сарајеву.
Након истека десетогодишњег рока (1908. година), предузећу је накнадним уговором уступљено још 30.000 м³ четинарског корисног дрвета из истог уговорног подручја у трајању од три године (до 1911. године). Током трајања уговора (1898-1911), предузеће је укупно poseкло около 80.000 м³ четинарског дрвета, чијом прерадом је добијено около 35.000 м³ расписане грађе.
Већи део сечења дрвета искоришћен је у сопственој фабрици намештаја, док је мањи део био предмет извоза у иностранство. (Џевад Јузбашић, 1974.)
Изградња фабрике шумске саообраћајнице „Љубина – Повача“
За потребе превоза исеченог шумског дрвета до пилане, предузеће је изградило гравитациону пругу (котурачу) дугу 7,3 km, односно 7,2 km ‘главне’ и 0,10 km крилне пруге под радним називом „Љубина – Повача“. Ова крилна пруга водила је од пилане до споја са рудничком пругом Вогошћа – Чевљановић (пуштена у саобраћај 26. јануара 1885. године). Ова пруга била је у власништву рударске задруге „Босна“ (Gewerkschaft Bosnia) све до половине 1896. године када ће бити откупљена у корист земаљског ерара.
Од овог споја и даље државном пругом водила је (око 1500 м) до железничке станице Љубина. Из станице Љубина формирана композиција се отпремала до станице Семизовац (око 9,5 км) до споја са „магистралном“ пругом Босanski Брод – Сарајево (пуштена у саобраћај 1882. године).
Маса сјечива до пилане транспортована је помоћу двадесет „truck“ вагона, јаких осовина пречника од 70 mm, носивости око 7 тона терета. Вредност инвестиције приближно 60.000 круна. (Извор: Шумске жељезнице Босне и Херцеговине 1911. године. Извјештај: Ђула Штехло, главни инжењер Управе за шуме Земљане владе Босне и Херцеговине. стр. 1002-1016).
Планирана намера у представљању горе наведених података је да се коначно отклони дугогодишња мистерија око назива гравитационе пруге „Любина – Повача“.
Наиме, приликом састављања протокола о изградњи пруге (рукопис, 1898. године) службена особа је нечитко уписала податак „Порача“, а приликом протоколисања у надлежном министарству на омоту главног списа друга особа уписује „Прача“. Куцани текст (са називом Љубина – Прача) се шаље Министарству заједничких финансија на увид и одобрење.
При штампању брошуре „Извештај о управи Босне и Херцеговине 1914.-1916. године (Беричт üбер Верwалтунг вон Босниен унд Херзегоwина 1914-16) одговорни уредник уноси податак „Љубина – Прача“. Касније, овај податак ће бити преузет и наведен у многим књижевним издањима, што ће код истраживача изазвати велику збуњеност и поменуту гравитациону пругу приписати шумијској прузи „Илијаш – Мисаоја – Округлица“.
Пустићемо се на главну тему ове интригантне приче.
„Buttazzoni i Venturini“ – Интеграција са предузећем „F. Steinmetz & Комуп.“
Као што смо већ горе у тексту навели, први интерес за експлоатацију шумског подручја у сливу реке Мисаче показао је предузеће „F. Steinmetz & Kомп.“. Предузеће је са Земљанском владом, 1910. године, потписало петнаестогодишњи уговор о експлоатацији наведеног шумског подручја. Након две године, због пасивности у реализовању уговорене експлоатације шумског подручја, потписани уговор биће предмет судског спора.
На основу тужбеног захтева, предузеће се бранило чињеницом да су последице настале због недостатка финансијских средстава и што није успело да добије потребан кредит. Тужилаштво предлаже Судском већу да се поништи предметни уговор уз образложење да је предузеће неспособно за даље извршење уговора и да је свесно ушло у куповину из спекулативних побуда с циљем да путем препродаје и преноса уговора и уговорних области лако оствари зараду.
Како је предузеће „Бутаззони и Вентурини“ остало без потребних шумских сировина (извршењем тринадесетогодишње експлоатације шумског подручја у сливу реке Поваће, 1898-1911), били су заинтересовани да врше експлоатацију шуме у шумском подручју сливу реке Мисоће. Знајући да је шумско подручје предмет судског спора, са предузећем „Ф. Стеинметз & КДо.“ ступају у ‘пословни’ контакт с предлогом интеграције у једно предузеће.
Како не би нарушио свој пословни однос, а није се могао поуздати у свој успех на суду, Франз Стеинметз приступа на суду са предлогом за закључивање судске нагодбе уз образложење да је његово предузеће („Инокосно предузеће Ф. Стеинметз“) интегрисано у акционарско друштво „Буттаззони и Вентурини“. Пошто постигнута судска нагодба има исту правну снагу као и судска пресуда, акционарско друштво од Ф. Стеинметза одмах откупи уговор о експлоатацији шумског подручја Мисоча, које је он откупио 1910. године. Овог споразумом земаљска влада је била задовољна, јер је у извршеној трансакцији добила јачег уговорног цонтрацтанта (немачки цонтрацтант – друга уговорна страна), који јој је пружао веће гаранције у погледу извршавања уговорних обавеза и обезбеђења редовних и континуираних прихода. (Ђерид Јушбашић, 1974.)
„Buttazzoni i Venturini“ – Индустрија дрвета а.д. – изградња пилане у Илияшу и шумахске железничке пруге на парни погон Иљајш – Мисоча
У 1912. години дошло је до оснивања акционарског друштва под називом „Буттаззони и Вентурини“ – Привредно друштво за индустрију дрвета а.д. (Буттазони унд Вентурини Холзиндустрие А.Г.) у Сарајеву, које је настало интеграцијом предузећа „Буттаззони и Вентурини“ и Инокосног предузећа „Ф. Стеинметз“.
Заједничко министарство финансија у Бечу одобрило је ову трансакцију 1913. године. Предмет уговора била је лисања шума у шумском подручју Мисоћа (2.446 ха), у количини од 365.700 м³ четинарске и 47.000 м³ листопадне масе, која ће се посећи у року од 15 година уз годишњи етат (Етат – површина шуме предвиђена за сече) од 24.000 м³ четинарске и 3.100 м³ листопадне нето масе. (Извор: Бранислав Беговић, 1978.- АБХ- ЗМФ бр.,3.307 , бр. 8.180 и бр. 11.500/БХ еx 1910; АБХ- ЗМФ бр. 14.135/БХ еx 1911.)
Основни капитал осниваног акционарског друштва износи 2 милиона круна. Чланови управе друштва су: Берковић Никола, Стуx Гéза, Мешић Адемага, Буттаззони Петар, Иван Вентурини, Франз Стеинметз, Ђорђе Р. Јовановић, Асимага Шабановић и Карл Кöзер као овлашћени потписник. (Извор: Босански Гласник, 1915. година)
Подсећамо да Ф. Штейнметз у новоосновано акционарско друштво није унео водозаведну пилану коју је подигао поред потока Рачу код Средњег. Пилану ће продати 1917. године када ће и коначно напустити БиХ.
Акцијско друштво је 1912. године одмах приступило изградњи пијаце у Илјашу, у којој је, поред парног машина снаге 100 КС, инсталирано и четири пуна гетра типа венецијанер, један гетер за ситни рез, седам кружних плоча и осталих одговарајућих помоћних машина за обраду дрвета. Такође, за потребе транспорта сечке масе до подигнуте пијаце, саграђена је шумска железница на локомотивском погону „Илијаш – Мисоћа“, дуга 32 км, која се надовезивала на магистралну пругу Босански Брод – Сарајево. (Извор: Босански Гласник 1915.)
Возни парк на овој шумској железници обухвата два локомотива снаге 70 КС, 48 „ковера“ кола и три путничка воза (челично постоље са дрвеним сандуком) за превоз материјала и радника. Код једног од возова извршени су додатни радови на унутрашњем ентеријеру и преуређен у „салонска возила“ која су користили чланови управе и ВИП гости. Трошкови изградње ове шумске пруге, са набавком возног парка, износили су око милион круна.
„Butazzoni i Venturini“ – Индустрија дрвета а.д. – Ископавање шумског подручја Мисоће од 1913. до 1918. године
Поčела је изградња шумске пруге 1912. године. Почетна тачка трасе налазила се пред складиштом пилаже и водила је преко државне железничке инфраструктуре до станице Илијаš. На овом делу биће изграђен колосек дужине око 200 метара, који ће, технички гледано, бити повезан са главном пругом (профил на км 20,5) Сарајево – Босански Брод. Паралелно уз главну пругу, траса је ишла (у смеру станице Подлцови) до изграђеног моста преко реке Мисоће, великим лукoм скреће десно, води десном обалом поменуте реке, затим убрзо прелази на леву обалу све до насеља Мисоча.
Деоница је даље водила поред насеља Махмутовића Ријека, Насићи, Тисовик, Набоџић све до насеља Округлица, дужина рута је била приближно 20 км. Продужетак пруге (са криљном пругом) од 12 км биће изграђен 1913. године. Најмањи радијус шумске пруге износио је 40 м са максималним нагибом до 50 ‰.
У округлици ће бити изграђена зграда станице са мимољазним колосецима (утоварни колосеји), локомотива на окретници са ложницом, водонапојник и радничка кантина.
Прве радне локомотиве биле су: Локомотива серије (број котла) 1697 произведена 1911. године у фабрици Arn. Jung – Jungenthal б. Кирхен и локомотива серије (број котла) 3813 произведена 1912. године у фабрици Maffei – Мјунхен. Поред изграђене шумске пруге, фабрика је за потребе транспорта сече донела масу из шума до складишта уз ‘главну’ пругу, изградили око три километра ‘суве риже’ (Trockener Reis) и око девет километара путева за вуча дрвета.
Експлоатација шумског подручја Мисоча започета је тек 1913. године. Због прилика и догађаја поводом тзв. балканске кризе и делимичне мобилизације људи (1913), као и почетка Првог светског рата (1914), било је онемогућено редовно пословање фирме. Фирма је до краја аустријско-угарске управе у БиХ (1918) прошле године посекла и преузела свега 46.100 м³ четинарског (26% од уговорене сече) и 5.400 м³ лишћарског дрвета (око 22%), од чега 3.000 м³ огрева. (Б. Беговић 1978. – АБХ – ЗМФ број, број 8.254 и 9.070/ БиХ еx 1914; број 8.307/БиХ еx 1916.).
„Buttazzoni i Venturini“ – индустрија дрвета а.д. – (Тодоровић и Дохан трговина и индустрија дрвета), Сарајево
Након окончања рата и пораза Аустроугарске монархије, 1. децембра 1918. године, настала је Краљевина Србија, Хрвата и Словенаца (ШС) у коју је ушла и Босна и Херцеговина. Променом државног уређења донешено је низ закона усмерених ка свеобухватној трансформацији страног капитала у државно власништво. У време спровођења правних прописа о секвестрацији имовине бивше Аустроугарске монархије (до јуна 1919. године) и национализацијом (1922. године), акционарско друштво „Буттацони и Вентурини“, у новонасталој политичко-економској ситуацији нашло је начин да се измакне стварној национализацији и стекло право на даље пословање. Овим је и земљанска влада била задовољна исходом јер су јој били хитно потребни финансијски средстава ради одрживости у финансирању државних институција.
Након укидања свих дугорочних уговора 1919. године, дошло је до споразумне обнове старог (уговори из 1910. и 1913. године на период од 15 година) и закључивања новог дугорочног уговора са акционарским друштвом „Бутазони и Вентурини“, уз измене у шумској такси и продужетак рока важења уговора до 1933. године.
Током трајања уговора (11 година), акционарско друштво „Буттацони и Вентурини“ искористило је у свом уговорм делу око 500.000 м³ четинарског и око 100.000 м³ листопадног дрвета, прерађено у свом праљанском постројењу у Илијашу. (Б. Беговћ, 1985.)
Као што смо навели, „Buttazzoni и Venturini“ – Индустрија дрвета а.д. су до 1914. године изградили 32 км шумске пруге на парни погон. Наставком експлоатације уговораног подручја од 1922. године, шумска пруга је продужавана до нових шумских ревира.
Преглед архивске документације (Извештај шумско-индустријских жељезница на територији Државних жељезница Сарајево, јун 1926. године), предузеће „Buttazzoni i Venturini“ – Индустрија дрвета а.д. према унесеним подацима за шумску жељезницу „Илијаš – Мисоља“ наводи: Продужетак пруге према шумском подручју Блаже (планина Звезда) од 5,850 km, криљна пруга од профила на km 32+340 Калјави поток у дужини од 3,400 km и продужетак са пругом котурачом до места Равне у дужини од 2,100 km, криљна пруга од профила на km 34+120 Раков поток у дужини од 1,100 km, жељезничка мрежа на територији Стургаре дужине 0,650 km и спојни колосек између станице Илијаš и магистралном (Босански Брод – Сарајево) пругом у дужини од 0,200 km што укупно износи приближно 45,300 km. (Извор: Архив БИХ – Д.Ж.С. 1926. Бр. 16027/I – 1926. године).
продаја имовине „Бутаццони и Вентурини“ у Илијашу preduzeću Тодоровић и Дохан – Трговина индустријом дрвета
Након истека уговорног рока (1934. године), фирма „Бутазони и Вентурани“ – Индустрија дрвета а.д. продаје своје пиланско постројење у Иљиашу, као и горњи машински део шумске пруге Иљиаш – Мисоћа (45,3 км), укључујући и целокупни возни парк. Купац је предузеће „Тодоровић и Дохан“ – трговина индустријом дрветом пилане Мокро, основана 1925. године. Суосниваоци овог предузећа били су Вео Тодоровић и Херман Дохан, оба из Сарајева.
У Мокром, на подручју сарајевског среза, предузеће „Тодоровић и Дохан“ је 1925. године подигло парну млинергју у којој су поред парне машине од 200 КС, била инсталирана три пуна гатора са неколико кржних пилана и осталих помоћних машина. Млечна је снабдевана облованом дрвеном масом (преко јавног надметања) из државних шума на подручју Романије и Калине – Биøићице. (Б. Беговић, 1985.)
Предузеће је изградило шумску пругу под називом „Романија“, дугачку 6.500 км (од Мокрог до села Кршулје, шумско подручје Велики Врх) и спојне колосеке на територији стругаре у Палам, као и спојни колосек од стругаре до железничке станице Корана у дужини од приближно 1.950 км. (Извор: Архив БХ – Д.Ж.С. 1926. Бр. 16027/И – 1926. годину.).
Године 1935. дошло је до оснивања Шумске управе у Окрлуги, која је обухватала површину у сливу реке Мисоће и део слива Мале Жижанске реке, зе око 12.000 хектара. Како је у оквиру поменуте управе организовано режијско пословање, од предузећа „Тодоровић и Дохан“, Министарство шума и рудa откупиће шумску железничку пругу ИлијаШ – Мисоћа (1938. године), са свим возним парком, и овом куповином шумска управа постаје потпуно самостална у пословању.
Пиланска облова, предузеће „Тодоровић и Дохан“, редовно је набављало путем јавних лицитација, при чему је прво куповало постављени вагон на складишту уз шумску пругу у Мисоћи, а касније франко складиште пилане у Илијашу. Такво стање је трајало све до избијања априлског рата 1941. године. (Б. Беговић, 1985.; АБХ ФДШС бр. 14.277 пов. Екс 1929. Кут. 118.).
Фирма „Buttazzoni i Venturini“ – Индустрија дрвета а.д. наставила је са производњом намештаја и осталих дрвених сортигмента, прерађујући дрво у постојећој пилани у Сарајеву. Салон намештаја налазио се у улици Војводе Радомира Путника бр. 25 (касније у улици др. Ане Старчевића, 1941–1945) и на овим просторима остали су све до краја Другог светског рата.
Шумска пруга „Илијаš – Мисаоћа“ у вихору рата 1941. – 1945.
У априлу 1941. године, од стране немачког Wehrмãхта извршена је окупација територије Босне и Херцеговине. Уз помоћ и под заштитом окупационих снага проглашена је тзв. Независна држава Хрватска, па ће у оквиру настале државе припасти и територија Босне и Херцеговине.
Немачка ратна привреда била је веома заинтересована за сировине и производе средњобосанског басена. Од стратешког значаја била су богата шумска подручја која су повезана индустријском железничком пругом, Завидовићи – Олово, затим Подлугови – Врнаше и шумске пруге Илијаш – Округлица и Семизовац – Иванчићи. Још у априлу 1941. године, Управa за војну привреду и наоружање Трећег Рaјха показала је интересовање да се поједина предузећа ставe директно у службу потреба немачке војске, као што су: Железара у Варашу, Заводи муниције – Вогошћа код Сарајева и „Југочелик А.Г.“ у Илијашу. (о овоме више у наредном поглављу, оп. а.)
Мајa 1941. године, од стране Министарства шума и рудника донесена је законска одредба о раскидању свих дугорочних шумијских уговора, док се уређаји, како се наводи, пиларска постројења и саобраћајна средства са возним парком не смеју уклањати и исто одржавати у употребљивом стању. О спровођењу ове донесене законске одредбе бринуо се повереник који је именован у име истог министарства. Повереник је надзирао рад пиларског постројења и организацију саобраћаја шумијске железнице „Илијаш – Мисоћа“. (Извор: Закони – Законске одредбе и наредбе, Књига I – Свеžак од 1-10, од 11. априла до 26. маја 1941.).
НАПОМЕНА: Транслатирани део извучен из наведеног текста, при чему је задржана устаљена стилска и смислена целовитост.
Након избијања устанка, средином 1941. године, пилана у Илијашу радила је смањеним капацитетом док је саобраћај на шумској прузи потпуно обустављен. Узрок ових догађаја приписује се присутности варешког партизанског одреда „Звезда“ који је у савезништву са две формиране чете на Округлици успешно реализовао борбене задатке на подручју Семизовца, Средњег, Чевљановића, Округлице и Вараша. После освајања ових простора, најважнији задатак одреда „Звезда“ био је да онемогући производњу за окупатора у овом индустријском подручју и да омета саобраћај на бројним комуникацијама.
Поčetком јануара 1942. године, на територију варешког одреда „Звезда“, стигао је Врховни штаб НОВЈ са ‘другом’ Титом, са јединицама Прве пролетеране бригаде (формиране у Рудом 22. децембра 1941. године). Врховни штаб се сместио у Чевљановићима, где је боравио од 5. до 17. јануара.
Седмог и осмог јануара 1942. године, у Иванчићима код Средњег, одржано је Покрајинско партијско саветовање комуниста Босне и Херцеговине, на коме су били присутни највиши руководиоци КПЈ, Јосип Броз Тито, Едвард Кардељ, Моћа Пијаде и други. На слободној територији Средњег и Окружлице успостављени су Народноослободилачки одбори као органи власти и командне службе као органи војних власти. Први командант места у Окружлици био је Милан Ђурђић из Конусиња, а у Средњем Трифко Докић из Вогошће.
На Округлици се, поред зграде (железничка станица) у којој су били смештени Штаб батаљона и команда места, налазила болница, шивећа радионица, а у љуљашкој железничкој станици организована је народна кухиња. Мрежа снабдевања сакупљана је у Високом и околним селима и превожена караванима преко Влахиња, Сливна, Махмутовића ријеке у Округлицу.
На почетку маја 1942. године, одржане су тешке борбе између четника и партизана у области Средњег и Округлице, тако да су четничке јединице 4. маја преузеле контролу над овим просторима. У октобру 1943. године, јединице 17. ударне дивизије НОВЈ заузимaju Врaш и при томе уништавају високе пећи железаре као и рударска постројења. (Извор: Успеси и превазилажење тешкоћа у развоју НОР-а, октобар 1941 – новембар 1943., Књига III, Сарајево 1979.)
На крају марта 1945. године, започела је акција ослобођења Сарајева са околним просторима од стране Југословенске армије. Већ 4. априла 1945. године ослобођен је Враш. Након жестоких борби, 6. априла, сломљен је отпор немачких трупа и снага такозване НДХ, те је ослобођено Сарајево. Истог дана ослобођени су Семизовац и Иљеаш, а до 10. априла Високо и Какањ.
Градња „Југоћелика“ у Илијашу
Као најважнији погон ратне индустрије у Босни и Херцеговини био је Војно технички завод у Сарајеву са радионицом „Пиротехника“, основан 1929. године, да би 1. јануара 1936. године ушао у састав Војно техничког завода у Крагујевцу. Завод се од 1938. године модернизује и шири, те финансира изградњу ковнице за топовске делове и пушчане цеви у Илијашу („Југочелик“ А.Г. Илијаш), као и пресоницу за производњу артиљеријске муниције која је почела са радом 1939. године.
„Jugočelik“ A.G. osnovan je у јуну 1938. године. У његов састав, поред ковања у Илијашу, ушле су Железара Зеница (основана 1892. године), Рудник и жељезара Власеница (основана 1895. године) и Рудник угља у Брези (почетак рада 1907. године). Иако је формално била под контролом домаћег капитала, компанија је превасходно изграђена немачким капиталом („Hermann Göring Werke“ – жељезара у Зеници и Власеници), па је оснивање таквој фирме за Немачку представљало предуслов за искоришћавање балканске сировинске базе и планско ширење немачко-војно-индустријског капитала. (Историјска мисла, 1., Тузла, 2015, Странице 113-156. Салкан Ужићанин).
Продукција у Илијашу ће изградити мрежу железничких шина која ће се ослањати на главну пругу у станици Подлугови. Потребно грађевинско дрво (јапија, шпријчеви и сл.) снабдевали су се из реске ћиреке у Илијашу. Улагањем у изградњу ковнице у Илијашу, слободно се може констатовати да је то била иницијална каписла „мале“ индустријске револуције у овом крају, која је имала за последицу и урбанизацију која се градило око фабрике и давно саграђене ћиреке.
Године 1938. у месту „Горња“ Вогошћа, доћи ће до изградње фабрике за војне сврхе инвестиранје искључиво чешким капиталом од стране компанија „Шкода“ и „Еумеко“. За потребе транспорта сировине, полуфабриката и радника, сада ће компаније „Шкодини заводи“ изградити индустријски колосек (ширине 760 мм), од круга фабрике до железничке станице у Семизовцу од око 4 км, који је и данас (2022., нон. а.) у функцији са стандардном ширином колосека. Године 1940., интегрише се са Војно техничким заводом у Сарајеву под називом „Заводи муниције“ – Вогошћа код Сарајева.
Након априлске кампање (1941. године) „Пиротехника“ у Сарајеву престаје са радом, те на основу договора представника Веhrмaхта (Одјељење за привреду немачке 2. армије у Сарајеву, оп.а.) и власти НДХ, у августу и новембру, њене машине и машинара су распоређени на фабрике у Вогошћи и на Железару у Зеници.
Током 1940. године, изграђено је постројење за топљење лаког гвожђа за топовске цеви у Илијашу од стране немачког „Круппа“ (немачка фабрика Friedrich Krupp AG), који је у Другом светском рату био један од највећих добављача оружја и војне опреме. Следеће године, постројење за топљење ће бити демонтирано и пребачено у Немачку. Разлог томе су били претње и шпекулације о лошем квалитету железане руда из Вараша и руда мангана из Чевљановића. Углавном, разлог је био у честим диверзијама устаника (минирањем пруга и мостова) које су повремено прекидале редовни транспорт руде, чиме је доведена у питање рентабилност лонеције. Демонтирани делови постојења за топљење из Илијаса завршили су у челикарима Шторе и Равне у Словенији.
На почетку 1942. године, пекара и пресаоница у Илијашу у потпуности преузимају и воде немачке инжењерске екипе. Током 1943. године, сталним диверзијама партизана на железницама и савезничким бомбардовањима из ваздуха, у потпуности су резултурирале из производње железара у Зеници и Варашуу. Тиме је прекинут рад у заводима у Сарајеву, Вогошћи и у фабрици у Илијашу. (Сека Бркљача, Војна индустрија у Босни и Херцеговини и војно привредни интереси нацистичке Немачке, УНСА – Приложи 28, 1999., стр. 189-201).
Развој индустрије у Илијашу након завршетка рата 1945. године
Ухапшена након ослобођења 1945. године, парна пила у Илияшу, са транспортним комуникацијама и возним средствима „Тодоровић и Дохан“, нашла се под утицајем „државне принуде“, односно извршена је конфискација имовине и претварање у државну, да би касније (1948.) била национализована и прикључена друштвеном власништву. У време обнове ослобођене земље и усвајања петогодишњег плана (Петогодишњи план развоја народне привреде у ФНРЈ у периоду од 1947. до 1951., према извештају), пила у Илияшу доприносиће значајним доприносом у производњи грађевинске столарије.
У појесени 1950-их година донет је „Основни закон о управљању државним привредним предузећима и вишим привредним удруженим ради преко радних колектива“, популарно називан Закон о предаји фабрика на управљање радницима. Овим законом друштвена својина предузећа Ш.И.П. „Босна“ – Илонаш била би концентрисана у рукама непосредних произвођача, што ће се сматрати неким врстом почетка „самоуправног модела“ који ће бити централни идеолошки елемент југословенског социјализма.
Пружањем капацитета и растом производње, предузеће „Босна“ се претвара у Комбинат дрвне индустрије као самостална основна организација удруженог рада у саставу Ш.И.П. „ШИПАД“ Сарајево – Комбинат дрвне индустрије „Босна“ Илијаš. У организационом облику, комбинат обавља примарну производњу (сајачу и обраду обловине) до производње финалних производа (грађевинска столарија, монтажне куће и сл.).
Изградњом пруге стандардног колосеја (Оmlадинска пруга Шамац – Сарајево, 1947. године), од станице Љуљаш до складишта Предузећа, биће постављен колосек исте ширине и повезан са главном пругом. Истe године, прикључењем Љуљаша на „грађанску“ електричну мрежу, пилански и фабрички уређаји ће бити покретани „индустријском“ електричном енергијом. Индустријска железничка пруга биће демонтована заједно са шумском железничком инфраструктуром Љуљаш – Мисоћа 1965. године.
Решењем Окружног привредног суда у Сарајеву од 19.02.1973. године, предузеће послује под истим именом, али без својства правног лица, односно на основу Самоуправног споразума о удруживању ООУР-а (Основна организација удруженог рада, оп. а.), тако да сва права и обавезе досадашњег предузећа „Босна“ прелазе на предузеће Шумско индустријско предузеће „Шипад“ Сарајево. (Извор: Шипад доњочарско друштво Сарајево, Историјски извод из судског регистра од 17.04.2013. године).
У средини осамдесетих година прошлог века, југословенска економија прешла је на тржишну економију, односно на прелаз из планско-тржишног економског система преко друштвеног власништва у децентрализовани систем уређења привреде. Преломна тачка у економском систему уследиће донoшењем Закона о предузећима 1988. године. У складу с тим, предузеће „Босна“ ће изаћи из састава „Шипада“ и регистровати се под називом Друштвено предузеће дрвне индустрије „Босна“ – Иљиаш, са основном делатношћу у производњи монтажних кућа.
Жељезара Илијаш
Године 1945. Војно-технички заводи Сарајево са Вогошћом и Илијашем стављају се под управу Министарства народне одбране. Истане године ВТЗ из Сарајева се селити у Вогошћу и мења назив у ВТЗ „Тито“, да би 1947. године добила ново име Предузеће „Тито“ Сарајево и под тим именом послује са скраћеницом „ПРЕТИС“.
Корак по корак, све до 1952. године, постројења намењена индустрији из Илијаша селе су се у Предузеће „Тито“ у Вогошћи. Овим пресељењем, унутар Железаре у Илијашу, створени су услови за изградњу Ливнице („Ливница Илијаш“, основана 1952. године) и пуштање у погон 1954. године, за производњу водоводних и канализационих цеви. Брзим индустријализацијским процесом и повећањем производње, посебно у производњи гвожђа, предузеће је добило назив Железара „Илијаш“.
Педесетих година прошлог века, наступило је најдинамичније раздобље у коме ће општина Илијаш доживети брзу индустријализацију везану за прераду дрвета у фабрици Ш.И.П. „Босна“ и експлоатацију и прераду гвожђа у железари „Илијаш“.
Током тог периода, оба поменута економска центра запошљавала су око 4000 радника, тако да је из скоро сваког домаћинства био по један запослени. Такво стање ће трајати до избијања рата у Босни и Херцеговини (1992. године), са последицом потпуног прекида производње, а касније (1995. године), због велике разарања индустријских капацитета железаре и радничких хала Ш.И.П. „Босна“, многи бивши радници ће остати без посла.
Подаци о индустријским локомотивама
На крају, неколико речи о подацима о парним локомотива који су саобраћали на шумској прузи Илијаш – Мисо ча. Према Попису индустријских локомотива при Дирекцији железница у Сарајеву из 1932. године (са допунама до марта 1940. године, оп. а.), а које су биле у служби у Илијашу и у власништву предузећа фирме „Буттазони и Вентурини“ Индустријско-трговачко а.д. и „Тодоровић и Доран“, следеће су:
Локомотива серије (број котла) 1697 произведена 1911. године у фабрици Арн. Јунг – Јунгентал б. Киршен била је прва набављена локомотива за шумску пругу Илијаš – Мисоћа. Наиме, према протоколу од 14.06.1912. године, извршена је пробна вожња на дужини од 12 км и задовољила је све техничке параметре. (Архив БиХ, спис 2498/1912, шифра 182-23). Године 1915, од стране Министарства рата (Ку.К. Кригеминистеруим ин Виен), локомотива се ‘војно’ мобилизује и шаље у Босански Брод на изградњу пруге ускотрачног колосека Босански Брод – Штојка – Сибинје. Према подацима из пописа из 1932. године, продата је 1936. године у корист фирме Бохмише Гезеллшафт фург Фелдбахнбедарф ГМБХ у Прагу, са седиштем у Винковцима. О даљој судбини овe локомотиве немамо података.
Локомотива серије (број котла) 3813 произведена 1912. године у фабрици Maffei – Минхен. Радни назив „Maffei бр. 1“. Ова локомотива, 0-4-0 са четири повезана точка, била је друга у саставу возног парка поменуте фирме. Готово цео свој радни век радила је за потребе пиле у Илијашу, да би 1961. године била ангажована у предузећу „Јела“, Тарачин, а касније Ш.И.П. „Враница“ Фојница, све до краја 1965. године, када је касирана.
Локомотива серије (број котла) 1264 произведена 1921. године у фабрици Krauss & Comp. A.G., Линц – Орјестарих. За оба предузећа ће бити у служби све до 1938. године када прелази у власништво Дирекције шума Сарајево, односно у службу вуче шумине дирекције „Звезда“ у Илијашу. Радни век ће завршити 1965. године по укидању ускотрачног колосека и шумске пруге „Илијаш – Мисоћа“.
На основу истраживања из других извора, доносимо податке о локомотивама које су саобраћале након 1945. године за потребе Ш.И.П. „Босна“ – Илијаша и шумарске дирекције „Звезда“ – Илијаша:
Локомотива серије (број ватре) 4657 произведена 1901. године у фабрици Krauss & Comp. A.G., Линц – Аустрија. Била је у власништву компаније „Морпурго е Паранте“ и вожена на прузиVicinalне жељезнице „Усора – Прибинић“ (1886/1896) да би прешла у власништво Земаљске шумске жељезнице „Усора – Прибинић“ (Landesärarische Waldbahn Usora – Pribinić, 1896-1918). Према попису индустријских локомотива при Дирекцији жељезница у Сарајеву из 1932. године, последња главна ревизија парног котла извршена је 1934. године. После рата (1945. године) у власништву П.Д.И. „Јахорина“ да би од 1961. до 1965. године возила за потребе Ш.И.П. „Босна“ – Илијаš.
Локомотива серије (број котла) 7380 произведена 1916. године у фабрици Orenstein & Koppel – Berlin, купљена у корист фирме Götz&Co,Wien (трговачка фирма за продају разних машина, оп. а.). У склопу ремонта припада Босанска д.д. за ‘использавање’ дрвета и паропила – Бања Лука под називом „Brettauer br. 4“ да би 1934. године припала под надзор и експлоатацију „SA d´Exploitation forestière“, Загреб; рудник Бања Лука. Од 1949. године у власништву П.Д.И. „Јахорина“, а од 1961. до 1965. године у служби шумарске дирекције „Звијезда“ – Илијаš.
Локомотива серије (број котла) 5091 произведена 1904. године у фабрици Krauss & Comp. A.G., Линцз – Аустрија, од 1904. до 1919. године била је у власништву Боснишке Холцвертетунгс А.Г. Теслић, са ознаком бр. ‘4’, и служила је до 1920. године. Након тога, коришћена је у оквиру потреба фирме П.Д.И. „Борја“ Теслић под називом „бр. 3“. После Другог светског рата (1945.), прешла је у употребу за потребе фирме П.Д.И. „Врбас“ – Подграци, а касније је коришћена за пилану Ш.И.П. „Босна“ у Илијашу.
Локомотива серије (број котла) 5061 произведена 1904. године у фабрици Krauss & Comp. München–Linz. Била је у служби фирме „Ungarn Wagonfabrik RaaB“. Након рата (1918. године) у власништву фирме „Jela“ д.д. Тарчін до 1937. године када се ставља ван погона због ликвидације фирме. Нови власник је предузеће „Тодоровић и Дохан“ (Илонаш – Мисоња), да би од 1945. године била у служби шумаарске дирекције „Звијезда“ – Илонаш.
Овај скромни истраживачки рад, који смо представили овим чланом, завршавамо са искреном захвалношћу према запосленима у Архиву Босне и Херцеговине у Сарајеву, без чије помоћи у препоруци коришћења доступне библиотечке грађе и одобрења за приказивање горе наведених скица и планова не би био могућ.
Напомена:
Preuzimanje dela (maksimalno trećine) ili celokupnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medije Bosne i Hercegovine. Ako neki drugi medij želi da preuzme deo/celokupan autorski tekst, može to učiniti isključivo uz pismeno odobrenje portala vremeplov.ba. Nakon odobrenja, dužan je kao izvor navesti portal vremeplov.ba i, naj manje jednom mestu, objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.
Сарајево, 30.09.2022. године
