Деветнаестог септембра 1948. године одржан је скуп омладине града Сарајева поводом пуштања у саобраћај првог дела пионирске пруге Сарајево – Крупац, и то од Швракина Села до Доњег Которца, дуге 4200 метара. На скупу је учествовало неколико хиљада сарајевских пионира, који су били одушевљени изградњом првог објекта, који ће им служити за забаву и образовање. Пруга је саграђена ентузијастичким ангажовањем сарајевских омладинских бригада, чланова Народног фронта насеља Швракино Село, Доњег и Горњег Которца, као и стручног руководства железничких органа. Први воз је кренуо из Доњег Которца према Швракином Селу, украшен заставама и зеленилом, уз присуство представника пионира. Та мала композиција, која је путовала узким шинама ширине 0,60 м, на крајњој станици дочекана је громогласним одобравањем и аплаузом. Посебно су поздрављени пионири и пионирке који су први пут обављали железничку саобраћајну службу на „својој“ железници. У свечаном реду стајали су будући железничари – шефови станица, отпраћачи возова, телеграфисти, возовође, касионике, кондуктери, ревизори, скретничари и саобраћајни милиционери, обучени у нове шарене униформе са железничким ознакама.
Након поздравних говорa партијских руководилаца за град Сарајево, на којем је био присутан и секретар Предсједништва владе „друг“ Џемајл Биједић, прочитан је телеграм од стране сарајевских пионира, упућен Маршалу Југославије, другом Титу, у којем између осталог стоји да у име пионира града Сарајева и пионира – железничара шаљу најусрдније поздраве са отварања прве сарајевске пионирске железнице уз обећање да ће савесно вршити своју дужност и даље стручно оспособљавати. Након прочитане телеграма присутни на митингу су киком и дуготрајним аплаузом поздравили говорне пароле: „Да живи прва пионирска пруга у Босни и Херцеговини“!, „Да живи друг Тито, вољени наш пионирски другар“!, „Да живи Савез пионира Југославије“!
Након завршетка митинга, позвани су представници масовних организација и народних власти да седе у воз како би својим присуством увеличали овај важан догађај. Сигналним знаком „Полазак“, пионир-отправник возова, дао је усним звиждуљком и подигнутим лопарићем, композиција на челу са маленом локомотивом, кренувши уз урлик, уз испуштање паре и дуготрајни локомотивски писак. Свима путницима су уручене оригиналне железничке картонске карте по цени од два динара.
Током вожње, помоћу кондуктерских качки, возне карте су бирале пионирке и пионире кондуктери уз пажљиво око пионира – ревизора и железничке дечје саобраћајне милиције. Изградња пруге ишла је кроз слабо насељено, али веома романтично окружење Сарајевског Поља, поред Мојмила Брда и зелене долине према Которцу. Наиме, током трајања рата Шврaкино село било је потпуно спаљено и уништено од стране окупатора. Прво заустављање свечаног воза било је на станици у насељу Добриња. Након краћег задржавања, уз махање бригадним заставама и црвеним пионерским марамама, композиција је наставила вожњу до доњег Которца.
Пројектовање и изградња Пионерске железнице
Сарајевска пионирска пруга полазила је од новог радничког насеља Шврaкнино Село, даље преко Сарајевског поља где повезује села Бијело Поље и Вучковићи, и завршавала у Доњем Которцу. Између ових станица налазила се станица Добриња. Пруга је грађена од 1. јула до 19. септембра 1948. године. Железничке станице са потребним службеним просторијама и пратећом инфраструктуром налазиле су се у једним од објеката које је уступио Главни штаб омладинских бригада. Обе станице имале су по два колосека за „окретање“ локомотиве за нову вожњу. Истовремено је изграђена и ‘привремена’ ложионица са радионицом за одржавање и мање поправке возног парка.
Вожни парк чиниле су парне локомотиве серије ЈДЖ 99.3-002 допремљене из жељезничке ловнице у Титограду и ЈДЖ 3909 (0-2-0, Deutsche Krone) те једна службена и четири путничка вагона. Технички ремонт локомотива и челична постоља са дрвеним скелетом и са потпуним унутрашњим ентеријером путничких вагона обављен је у Централној жељезничкој радионици у Сарајеву.
Инaчe, пруга је пројектована у дужини од 14 км и када буде изграђена биће најдужа пионирска пруга у Југославији. Ширина колосека према пројекту је 0,60 м са највећим унаклоном од 11 ‰. У плану је изградња „извлачног“ колосека од станице Алипашин Мост до почетка изграђене пруге у Швракином селу како би се континуирано могле изваљивати локомотиве, путнички и теретни вагони, како за потребе насеља Швракиног Села, тако и за непречен саобраћај пионирске пруге. Такође, планира се наставак изградње пруге од Доњег Которца до каменолома, односно крајње планиране станице у Крупцу.
У Крупцу је отворен каменолом у коме се производио и дробио кречњак за потребе изградње јавних објеката, инфраструктурних радова и за подизање првих радничких насеља на периферији града Сарајева. Godине 1947, у организацији Грађанског народног odбора и под вођством Народног фронта, почиње ширење и изградња нових насеља: Грбавица, Анекс, Храсно, Насеље Павле Горанин (Швракино Село) и други. Те године, уз организацију омладинских акција, прво сарајевско насеље након Другог светског рата изграђено је на Швракином селу, које убрзо добија назив по народном хероју Павлу Горанину.
Сарајевска пионирска пруга укинута је 3. децембра 1949. године. На основу измена реда возње од 15. маја 1949. године (5. измјена реда возње), донесена је депеша, број 87/ц од 3.XII 1949. године, у којој стоји да од тог дана престаје сваки саобраћај на пионирској прузи Шврaкино Село – Доњи Которц. Локомотиве су пребачене у Семизовац у служби вуче „шљункарских“ возова. Наиме, од станице Семизовац је изграђен колосјек ширине 600 мм који је водио уз десну обалу реке Bosne. Из реке се вадио шљунак, товарио у „рударске“ вагоне и возио до истоварне рампе у Семизовцу, тј. преко пута војне касарне. Шљунак се користио за изградњу нове путне деонице од Вогошће према Семизовцу и даље према Средњем и Олову.
При изградњи насеља Грбавица, уз помоћ Дирекције железница у Сарајеву, изграђен је један „извлачно“ колосек, ширине 0,76 м, са почетном тачком од Старе железничке станице, преко магистралне цесте, дрвеног железничког моста на реци Миляцки (у близини Машинског факултета, оп. а.) до крајње станице на Грбавици, односно до зграде Главног штаба омладинских бригада. Ова пруга учинила је огроман посао у довожењу грађевинског материјала за потребе изградње насеља. Брзом индустријализацијом, град Сарајево добијао је нови изглед и обрисе, док се у новим насељима, у којима станове добијају породице махом запослене великим делом у индустрији, граде и јавни објекти, школе, домови здравља и све остало што је потребно за живот у насељу.
Како су грађене пионирске пруге тадашње Југославије
Изградња првих пионирских пруга почела је у мају 1947. године у Београду и Загребу. Пошто је загребачка пионирска пруга била прва завршена, пре београдске, 31. августа, а предата 1. септембра 1947. године, сматра се да је загребачка дечија железница прва у Југославији.
Пионирска жичара у Загребу изграђена је у најлепшем делу његовог града – Максимиру. Полазна тачка ове рукотворине је од станице која носи име народног хероја „Јоже Влаховић“, а затим пролази кроз парк у дужини од 700 метара. На излазу из парка прелази преко моста на потоку Штефанац, наставља узводно до стајалишта „Стојпан Скринјиг“ и у истом правцу до крајње станице која носи име „Народна омладина Хрватске“. Укупна дужина је 2600 м, ширина колосека 0,60 м, а највећи нагиб 19 ‰, који се налази на 1000 м од почетног профила рукотвори.
Возни парк је обухватао следеће: једну нову локомотиву серије ’59’, произведену у фабрици Ђуро Ђаковић у Славонском Броду; једно службено и три 4-осовинска путничка кола типа Цс, ренумерисана у тип Цаг серије 502 – Загреб, дужине 8 м, ширине 1,5 м, са 20 седишта и 20 места за стајање. Кола су била са електричним осветљењем и парним грејањем. Цео возни парк, који је био спреман за саобраћај, урађен је у Железничкој радионици у Загребу. Пруга је укинута 21. септембра 1953. године.
Друга по реду изграђена пруга била је „Београдска пионирска железница“ која је завршена и предата од стране надлежног министарства за саобраћај 20. септембра 1947. године. Касније ће ова пруга бити предата на коришћење управи Пионирског града од 15.04.1951. године. Ширина колосека је 0,60 м, а дужина трасе 5.085 м. Пруга почиње са Бановог брда, а почетна станица је станица Космај која је имала три колосека и окреталиште за локомотиве. Из станице Космај пруга у великом облику, према југy, са успоном од 10‰, пролази кроз стајалиште Златар, на 2,6 километара, затим поред самог пионирског града улази у станицу Сутјеска. Из ове станице, пруга пролази кроз стајалиште Фрушка гора и наставља даље гребеном изнад Кнежеваца и Раковице. Изнад саме Раковице, пруга се на 5 км завршава у станици Јастребац, једној од најлепших станица на пионирским пругама. Ова станица има три колосека, ложиону, триангл за окретање тендера локомотива и извлачно колосеје којим су из станице Раковица допремане локомотиве и путничка кола за пионирску пругу.
Вожни парк се састоји од три локомотиве у две потпуне путничке композиције по 10 вагона. Локомотиве су биле серије ЈДЖ 99.4-010, 99.4-029 и 99.4-083, закуп од локомотивске станице Ђорђе Петров у Скопљу. Саобраћај на овој прузи прекинут је крајем 1952. године, а званично је укинут 30.01.1953. године.
Пионерска железница у Љубљани
Трећа пионирска железница изграђена је у Љубљани. На изградњи пруге приступило се 13. марта 1948. године, а завршена и пуштена у саобраћај 13. јуна исте године. Укупна дужина пруге износи 3800 м са ширином колосека од 0,76 м. Полазна тачка ове пруге налазила се у јужном делу предграђа Љублене – Вича, односно од станице под називом „TV 15“, која је добила име по историјској теренској вези из времена НОР-а. Пруга води до предграђа Кесеже, где се (профил на 2,7 км) налази станица „Јеленов Љеб“, а завршава код Подутке, односно на крајњој станици Трговски Гозд.
Вожни парк ове пруге састојао се од једне локомотиве серије ЈДЖ 178-003 и пет 4-оса возних вагона серије Цас бр. 201 до 204 са електричним осветљењем, парним грејањем и аутоматским ваздушним кочењем. Такође, у саставу вожног парка била су једна службена кочија серије ДФа бр. 250. Према неким подацима, пионирска железница у Љубљани укинута је 11.04.1954. године. Траса са железничком инфраструктуром демонтирана је крајем септембра исте године. Зграде су предате на коришћење омладинским организацијама, а основна и покретна средства Дирекцији железница Љубљана, односно узаној прузи Полљчане – Зрече. Такође, у словеначком граду Марибору, планирана је изградња Пионирске пруге где би траса ишла левом обалом реке Драве. Пројектована је тако да путници путују од подножја високог Похорја па све до чувеног Мариборског острва – купалишта на реци Драви, где се тада налазила огромна електрана. Трасирање и земљани радови, левом обалом Драве, отпочели су 27.06.1953. године. Међутим, убрзо је одустало од изградње из финансијских разлога.
Пионирска железница у Крушевцу
Чета the ili тој први пионерски железнички систем изграђен је у Крушевцу, који је, у техничком погледу, представљао велики корак напред. Наиме, то је једина пионерска железница којом је, уместо парне локомотиве и класичних путничких вагона, саобраћао дизел-моторни воз, са којим се поносило пионерско становништво овог старог града. Пруга је пуштена у саобраћај 1. маја 1948. године и имала је кружну трасу, укупне дужине око 700 метара. Ширина колосека била је 0,60 м, док су шине узете са уске шумске железнице на Великом Јастрепцу. Моторни воз се састојао од погонских кола са две приколице. Израда челицког оквира са ротирајућим постољем и горњег сандука, који је обложен лимом, извршена је у фабрици „14. октобар“ у Крушевцу. Погони агрегат (мотор и менаџ) узети су са камиона типа „Прага“. Пруга је престала са радом током 1958. године.
Пионерска железница у Скопљу
Пета пионерска желизница изграђена је у Скопљу на траси Градски парк – Долно Нереzi. Градња пруге започела је 25. јуна, а завршена и пуштена у саобраћај 21. јула 1948. године. Пруга је дуга 5500 м, ширина колосека 0,60 м, и цео је у хоризонталном правцу. Пруга има правца исток-запад и углавном је изграђена у градском парку тако да истовремено повезује Скопље са његовим приградским насељима Ђорче Петров. Полазна станица носи назив „Стјив Наумов“, а крањња „Борко Талевски“, које су изграђене за рекордних седам дана. Пролазне станице биле су Христијан Карпос (зоос) и Благоје Сосолцев (коњички клуб). Проширење тартузе „Долно Нереzi – Матика“ од станице Борко Талевски, пролазна Ђорче Петров, до крањње станице Глумово, у дужини од 600 метара, предато је у саобраћај у јуну 1952. године.
Возни парк чиниле су две локомотиве серије ЈДЖ 99.4-005 и 99.2-00х, затим два отворена вагона израђена у ложионици Ђорђе Петров, као и четири путничка вагона серије Час, ‘поклоњени’ од стране Железничке дирекције из Загреба.
Пионерска железница у Сарајеву
Шеста пионирска железница у Сарајеву изграђена је од Швракина Села до Доњег Которца, дужине 4200 метара, и пуштена у саобраћај 19. септембра 1948. године. Сарајевска пионирска пруга полазила је из новог радничког насеља Швркино Село, пролазила преко Сарајевског поља, где су пругом повезана села Било поље и Вуковићи, и завршавала у Доњем Которцу. Између ових станица налази се станица Добрија. Пруга је укинута 3. децембра 1949. године.
Дечија железница, друга по реду, у Загребу
Шеста по реду пионерска железница изграђена је и пуштена у саобраћај на релацији „Даурова – Слановац“, односно као други пионерски воз у Загребу. Радови на овој прузи започели су 14. маја, а окончани 14. новембра 1948. године, када је и пуштена у саобраћај. Пруга почиње из приградског насеља Даурова и уздиже се уз поток Будровац, затим поред Пионерског града у Гранешини где се налази стајалиште „Пионерски град“, води до станице Мирошевац и завршава у Слановцу. Пруга је дугачка 5920 м, ширине колосека 0,76 м, а највећи нагиб је 18,5 ‰.
Вожни парк се састоји од једне локомотиве серије 185-032 и четири путничка вагона, од чега су два вучена кола серије Cas бр. 205 и 206 произведена 1907. и 1912. године (преправљена стара кола, у власништву некадашње бивше царско-кнежевске државне железнице – к.u.k. BHStB, типа салонских кола), као и два вагона серије Cas бр. 310 и 311. Такође, у саставу возног парка налазе се једно службено возило серије DFa бр. 251 и два теретна вагона JDŽ бр. 231 и 208. Након тога, на прузи су ангажоване локомотиве серија 82-002, М-3 и М-20-752. Цео возни парк, који је радиособан за саобраћај, израдила је Железничарска радионица у Загребу. Јединица пруге била је укинута за саобраћај 7. септембра 1964. године.
Пионирска желизница у Крагујевцу
Осма по реду pionirska железница изграђена је у Крагујевцу од Велиградског парка – Вашариšte до Шумарица у дужини од 3000 м, ширине колосека 760 мм. Почетна станица налазила се на месту где је сада Машински факултет и кретала се према Шумарицама секући косо пут Крагујевац – Горњи Милановац, затим трасом, касније, изграђеног такозваног кружног пута, и завршавала до крајње станице „Ловачки домаћин“ која се налазила на месту данашњег хотела „Шумарице“. Пруга је грађена свакодневним добровољним радом чланова Народног фронта и бригадара омладинских бригада састављених из свих средњих школа у Крагујевцу. Пруга је свечано пуштена у саобраћај 1. маја 1953. године. Возни парк састојао се од једне локомотиве и неколико путничких вагона узаног колосека. Пруга је функционисала на радост и атракцију деце годину-два, а затим због великих трошкова престала је са радом.
Пионirска пруга је градили су се и у Битоли (нема доступних информација, у току истраживање, оп. а.), а планиране изградње пионирских железница биле су у Боруу, Нишу и Новом Саду које никада нису реализоване.
Идеја о изградњи пионирских пруга била је ‘некритички‘ и ‘идеалистички‘ пренесена из совјетске социјалистичке праксе, где су се градили ‘атрактивни’ центри за децу и омладину, у којима ће се васпитавати у новом (социјалистичком) духу. Ова идеја не умањује добронамерност и племенитост којих су прихватили пионири и омладина тање Југославије.
Кроз разне курсеве пионира – железничара који су били организовани на местима где су постојале пионирске железнице, прошло је око 2000 пионира – железничара до 15 година старости. Израђени су први саобраћајни упути за рад на пионирским пругама, као и приручници за саобраћајну, транспортну и телеграфску службу. Под вођством пионирских организација и железничких стручњака, све пионирске пруге добиле су квалитетан кадар, са којим железничке дирекције рачунају у будућности, како би им повериле озбиљне задатке у управљању железничким саобраћајем.
Извори и литература:
Листа „Ослобођење“, 19.септембра 1948. године, свечано је пуштена у саобраћај пруга Шврaкино Село – Доњи Которaц, број 505, страна 3.
Листа „Крагујевачка Светлост“ мај 1953. године, http://kaldrmaskragujevac.rs/pionirska-pruga-u-sumaricama/, приступ 30.11.2020.
Књига, „Сто година железница Југославије“, Зборник чланака поводом стогодишњице железница Југославије, Београд, 1951. година.
Књига, Фани Рижнар, „Пионирска пруга“, Слике из живота жељезнице узаних пруга у оћеј Jugoslaviji (1879–1982), Пионирске пруге.
Књига, Слободан Симоновић, Енциклопедија Крушеваца и околне средине, 2011. година, чланак, стр. 132.
Напомена:
Преузимање дела (максимално трећине) или целокупног текста могуће је у складу са чланом 14 Кодаекса за штампу и онлајн медије Босне и Херцеговине.
Ако било који други медиј жели да преузме део или цео ауторски текст, може то учинити искључиво уз писмено одобрење портала vremeplov.ba.
Након дозволе, дужан је као извор назначити портал vremeplov.ba и, најмање на једном месту, објавити линк под којим је објављен наш текст.
