Цитирамо: „Дана 3. октобра 1915. године, ова битна споменица рата, која под покровитељством Његове Преузвишености господина ц. и к. заповједникајућег генерала и земаљског поглавара, генерала пешадије Стјепана пл. Сарковића, откривена је с циљем да остане подсетник на велика времена наше драгоцене домовине и њених оданих храбрих синова, те да буде трајни симбол патриотске мисли и немирне пожртвованости њених народа.
Чисти приход од продаје забијених ексера користиће се за „Аустро-угарске инвалиде, друштво за војно-хуманитарне сврхе“, за удовице и сирочад погинулих и инвалидних железничара.
Власник овог „Споменлисте“ учествовао је у сакупљању забијањем чавала и истовремено новчаним даром.
Из историје – како је све почело
Након избијања Првог светског рата у већим градовима Немачке и Аустро-Угарске Монархије (податак говори о око 700 градова), постављани су дрвени кули под називом „Железни витез“ или „Војник у гвожђу“ (Wehrmann im Eisen). Први оваква споменик подигнут је 6. марта 1915. године у Бечу, а добротвори су, у зависности од висине донације, могли забијати златне, сребрне и želјезне ексере. Овај, назовимо, ратни споменик симболизовао је елемент ратне пропаганде, а све у сврху сећања и патриотске мисли на војнике на крвавим ратиштима широм Европе. Такође, цивилне власти градова у којима се налазио овакав споменик користиле су га за „војничке и хуманитарне сврхе“ у прикупљању новчаних средстава за помоћ у збрињавању рањеника, ратних инвалида, удовица и ратне сирочади. У местима где је статуа израђена од гвожђа (бронза и слично), откупљени ексери су се забијали у дрво (пре свега липово), док су се ексери за дрвене статуе забијали директно на површину споменика. По узору на покренуту акцију, иницијирану у Бечу и многим градовима Монархије, а захваљујући првим значајним донацијама становника Загреба, организована је хуманитарна кампања за дочековање возова са рањеницима са бојишта, нудећи им топле напите, одећу и речи подршке за брзо оздрављење. Дана 2. маја 1915, од стране Организацијског одбора за ратну помоћ Загребачких дама, на главном тргу у Загребу постављен је павиљон у оквиру акције „Спомен-липа“, односно, дебло липовог дрвета на којем су пролазници могли забијати чекиће уз слоган: „Побрини се за будућност сирочади наших јунака“. Свечани програм, уз постролагање ветерана и војну музику 25. домобранске пука, отворио је бан Иван Шкрлец, а за сваки забијени чекић наплаћивала се једна круна. Уколико су грађани, чланови племићких породица, државни службеници, трговци или други добростояћи грађани желели више да дају, могли су уписати своје податке у спомен-књигу. Први споменик „Средњовековни витез“ у Босни и Херцеговини, подигнут је током „царске свечаности“ у Бањој Луци 18. августа 1915. године. Статуја је била од дрвета, обојена у сребрну боју, висока око два метра, постављена испред зграде железничке станице. Поред пропагандне сврхе у рату, главна намера била је скупање средстава за финансирање рата. Продатом ексера од гвожђа омогућавало се донаторима да укуц́ују ексер у дрвену статуу. Организацијски одбор је штампао дописне карте са сликом уништене статуе (Verlag des komitees für den „Wehrmann im eisen“ u Бањој Луци), на којима је био утиснут печат Црвеног крста, како би купци директно помагали у финансирању и помоћи породицама погинулых војника и ратној сирочади. Иницираћа акција из Беча, Загреба и Бање Луке, довела је до организације хуманитарних активности у Сарај
По узору на покренуту акцију, која је иницирана у Бечу и у многим градовима Монархије, а захваљујући првим значајним донацијама становништва Загреба, организована је хуманитарна акција у дочеку возова са рањеницима са бојишта, нудећи им топле напитке, одећу и речи подршке у брзом оздрављењу.
Из Организационог Одбора за жене у Загребу за ратну помоћ, 2. маја 1915. године, на главном Јелачићевом тргу у Загребу постављен је павиљон у оквиру акције „Спомен-липа“, односно дебло липовог дрвета у које су пролазници могли zabijати чавле са слоганом: „Побринмо се за будућност сирочади наших палих јунака“. Свечани програм, уз постројавање ветерана и војну музику 25. домобранске пешачке пуковије, отворио је бан Иван Шкрлец, а за сваки забијени чавал наплаћивала се једна крунa. Уколико су присутни грађани (чланови племићких породица, државни службеници, трговци и други имућни грађани) желели да донирају више, били су уписивани у спомен-књигу као знак захвалности.
Герој од железа у граду Бања Луци
Први споменик „Војнику Средњег вијека“ у Босни и Херцеговини, подигнут на „царској свечаности“, био је у Бањалуци 18. августа 1915. године. Статуа је била од дрвета, обојена у сребрну боју, висока око два метра, и постављена је испред зграде жељезничке станице. Осим што је статуа служила у ратној пропаганди, главни циљ био је прикупљање новца за финансирање рата. Продајом ексера од гвожђа, сваком донатору било је омогућено да укуца ексер у дрвену статуу. Организациони одбор је одштампао дописну (путујућу) карту са сликом статуе (Верлаг дес комитеес фüр ден „Wехрманн им еисен“ ин Бања Лука), а на полеђини је био утиснут штамбиљ црвеног крста, како би свако ко купи ову карту директно помагао у финансирању и пружању помоћи породицама палих војника и ратној сирочади.
Војник у оклопу на железничкој станици у Сарајеву
Покренута акцијом из Београда, Загреба и Бање Луке, град Сарајево, под покровитељством земаљског поглавара, барона и фелдмаршала Стјепана Саркотића, 3. октобра 1915. године, на тргу испред железничке станице у Сарајеву, откривена је дрвена статуа под именом „Бојовник у оклопу“. Организацијски одбор ова место није случајно изабрао. Наиме, први разлог је велика фреквенција пролазника, други при испраћају војника на ратиште, а трећи у доласку возова са ратишта са рањеницима и погинулима, пред којима је за сваки очекивани возило долазило стотине грађана или чланова њихових породица.
Наиме, тешкији рањеници директно су превозили „Електричном жењезницом“ до Гарнизонске болнице (Астахане), док су лакше рањени превозили у привремени рехабилитациони центар на Обали, у зграду данашње Гимназије Обала крај моста Скендерија (Џелепа мост). У време ових догађаја, као знак „домаљубља“, делиле су се щедре новчане доприносе у облику откупа гвожђених шутира, а у случају већих донација, издвајао се „Спомен лист“ и омогућавао се упис у Спомен књигу. Изглед сачуваног документа „Спомен листа“ можете погледати у галерији слика овог чланка. Такође, користимо прилику да се захвалимо господину Емиру Е., колекционару из Вогошће, на уступљеној архиви и јавном приказивању овог вредног документа из историје града Сарајева.
Австриски вајар Франц Теодор Железни (1866–1923) извео је фигуру босанскосербског пешадијског војника која је била постављена испред улаза у Земалјску банку (Landesbank) на раскрсници тадашње улице Франца Фердинанда и улице Ферхадија у Сарајеву. Свечаност откривања овог споменика „Жељезног војника“ уз пропагандни говор, царску химну и топовске поздраве одржана је 2. децембра 1915. године. Истог дана започео је ритуал забијања откупљених жељезних ексера у већ постављено липово дрво. Поводом овог догађаја, Франјо Мачејовски (1871–1938), чешки композитор и диригент у Бањој Луци и Сарајеву, покретач сопствене музичке школе у Сарајеву, 1916. године komponовао је „Марш Веhrманн им Ејзен“ пре свега посвећен заштитнику пројекта, генерал у војсци и гувернеру Босне и Херцеговине Стјепану Саркоћу. Судбина „Бојовника у окову“ од дрвета, који се налазио на тргу испред железничке станице у Сарајеву, нам није позната.
Након тога, многе хуманитарне организације и добротворне удруге из Сарајева и унутрашњости, као и градске власти са школском децом, на месту „Жељезног војника“, организовали су сличне церемоније у оквиру кампање прикупљања новчаних прилога. Након пораза Немачке и Аустро-Угарске Монархије, сви „Жељезни витезови“ или „Wehrmann im Eisen“, како у целокупној монархији, тако и у Босни и Херцеговини, били су уништени и брзо су нестали из сећања свих грађана, сада у новој јужносословенској краљевини.
На пример изграђеног Вечног пламена у Паризу (1921.), у знак сећања на погинуле у Првом светском рату, градске власти (Народни одбор) града Сарајева 6. априла 1946. године (на прву годишњицу ослобођења Сарајева од немачке окупације), на истим местима где је био „Жељезни војник“, подигли су Спомен-плочу са „Вечном ватром“ као спомен-обележје ослободиоцима Сарајева и сећање на све жртве фашизма pogинуле током Другог светског рата. Дизајн решења Вечне ватре (дело архитекте Јураја Најхарта 1901–1979) састоји се од бакарног огњишта у облику ловоровог венца са отвореним и стално упаљеним пламеном. Због недостатка потребног горива, пламен је угашен током опсаде Сарајева 1992–1995. године. И данас, после 1995. године, где 6. април има снажно симболичко значење за Сарајево, које историјски повезује почетак и крај Другог светског рата и опсаде деведесетих, градске власти организују посете овом споменику где се уз кратак говор полажу цвеће и венци. Такође, на Дан државности 25. новембра, уз присуство бројних делегација свих нивоа власти, на истом месту спомен-обележја Вечне ватре, обележава се минутом ћутања и полагањем цвећа и венаца у част свим погинулим жртвама фашизма током Другог светског рата.
У Сарајеву је од 5. до 8. септембра 2016. године одржан Међународни форум под називом „Биће Првог светског рата“ – Презентација и интерпретација, у организацији Центра за истраживањеНауке и културе из Љубљане. Један од уводничара, универзитетски професор Ристо Пека Пенанен са Универзитета у Тampереу – Финска, говорио је на тему „Стварање и распад сарајевског бојовника у оклопу током и након Првог светског рата“. Цео чланак налази се у галерији слика овог чланка.
Занимљиво је да су у новоформираним земљама некадашње Аустро-Угарске Монархије, у ери реинтеграције и темељних промена у мишљењу од старе филозофије „Великих царстава“, приступи „култури сећања“ и успоменама на Гвозденог витеза били различити. На пример, у новонасталој Држави Краљевини ШСХ, сви материјални докази су немилосрдна уништавана, док су, рецимо, у Аусрији, Немачкој, Чешкој, Мађарској и Румунији многи „витезови“ и „Липово дрво“ скланјани у подрумима културних установа. Ови споменици су „оживели“ током тридесетих година, у време оснивања национал-социјализма као доминантне идеологије у Немачкој. Чак и данас, у већим туристичким центрима Европе (Беч, Лајпциг, Београд, Братислава, Темишвар итд.), сачувани споменици представљају значајне музејске експонате, даљеке прошлости за нас. Уколико се данашње, а посебно много старије генерације наших простора, случајно, путем сликовитих разгледница објављених у антологијама аустроугарске Босне и Херцеговине, нађу у дилеми, јер су без контекста и недовољно стручног објашњења.
