У мају 2019. године, проћи ће 56 година од оснивања узеоне железничке пруге Семизовац – Иванчићи. О Семизовцу и узеоној прузи према Чевљановићу и Иванчићима може се много тога написати, а све на основу очуваних докумената и доступне литературе. ЈеAlmost сви извори о историји ове рудничке железничке пруге своде се на само неколико општих реченица. Тим поводом, посветили смо већи део времена прикупљању чињеница и доказа, те смо изабрали најзанимљивије делове који ће вам дочарати обичаје и догађаје прошлости, датирајуће од пре више од сто и више година, као и оне из наше ближе прошлости.
Током периода аустро-угарске окупације, Семизовац је био железничко-индустријско насеље на прузи Сарајево – Босански Брод (октобар 1882.) и познато место захваљујући руднику манганске руде у Чевљановићима, као и преносу дрвне грађе са планина Звјезде и Озрена, од којих су се жељезничком пругом испоручивале широм света. Након рата, изградњом пруге нормалног колосека Шамац – Сарајево (1947. године), Семизовац је постао важна раскрсница путева који воде према Сарајеву, Zenици и Тузли. Нова зграда железничке станице у Семизовцу служила је за управљање саобраћајем на прузи нормалног колосека, док је стара зграда железничке станице организовала превоз робе и путника према Иванчићима, све до њеног затварања у мају 1963. године. Од тада, када је Семизовац био административно седиште ове регије (Средански срез, укинут 1947. године), данас на железничким картама постоји само станица (укрштење) коју готово нико од локалног становништва не користи. Што се тиче превоза путника железницом кроз станицу Семизовац данас (2018/’19. година), у саобраћају саобраћа пет парова локалних возова из правца Сарајева и Зенице. Семизовац је данас административно подељен на две месне заједнице и припада општини Вогошћа.
Како је све почело
Након окупације Босне и Херцеговине од стране Хабзбуршке Монархије 1878. године, Министарство рата заједничке владе у Бечу донело је одлуку о хитној изградњи железничке трасe до централне Босне у сврху преноса војних трупа и придодатог војног контингента. За место полазне тачке у изградњи пруге изабран је Босански Брод преко Дервенте, Добоја, Зенице до Сарајева. Пруга која пролази кроз место Семизовац, предата је и пуштена у саобраћај на целој деоници 04. октобра 1882. године. Експлоатацијом ове пруге појавила су се стране капиталистичке фирме са намером куповине већих количина земљаних ерара и улагањем финансијских средстава у изградњу шумских и рудних транспортних комуникација. У том смислу, значајно је допринела и изградња индустријске и прве рудничке пруге Семизовац – Чевљановићи дужине око 21 км (20,252 km).
Изградња и техничке карактеристике пруге
Градња рударско-шумске пруге (Монтaнбaҳн) Семизовац – Чевљановићи почела је у септембру 1884. године током најхладније зиме, а постављена је по старом друмском путу са мањим изменама (Страбенкорпер – војни пут за Олово и Кладжањ), док су инжењерске конструкције биле састављене од суходида и дрвених мостова. Напомињемо да је исте године, у августу, започела и изградња уске железничке пруге Метковић – Мостар под управом Босанских железница („к.у.к. Боснабaнх“). Већином је финансирала фирма рударске делатности „Босна“ („Геверкшфтафт Босна“ као и превоз дрва), док је остатак финансирала Земљaска влада БиХ. Пруга је пуштена у јавни саобраћај 26. јануара 1885. године. У средини 1886. године, новоформиране бх. државне железнице (БХСтБ) купиле су изграђену трасу, одржавале је и водиле сав промет у своју корист. Овај догађај показује своју важност и у новинама „Сарајевски лист“ од 26. јуна 1885. године, где је забележено: “Његова превисена господа Министар пл. Калаи (Бенјамин вон Каллај, управник Босне и Херцеговине од 1882. до 1903.), јутрос је железницом отишао до Вогошће и затим поред линије до Чевљановића, да разгледа радове у тамошњим манганским рудакопима. Његова превисена господа ће се вечерас вратити у Сарајево и у суботу ујутро железницом пут Брођа и Беча”.
Већ у августу исте године, Јохам вон Апел (Барон Јохам вон Апел, гувернер Босне и Херцеговине од 1882. до 1903. године) ће се возити овом трасом, „…Његова Екселенција поглавар земље барон Апел кренуо је 19. мјесеца ујутру у пратњи једног генералштабног мајора и још два официра на веће путовање у сврху надзирања. Програм тог путовања је следећи: 19. мјесца је отпутовала Његова Екселенција у Чевљановиће, а одавде ће одјахати у Кладањ…“.
У бројним писаним изворима говори се о железничкој прузи Вогошћа – Чевљановићи. Дужина ове трасe износила је око 24,1 km. Изградњом уске пруге Брод – Сарајево, најближа станица месту Семизовац била је Вогошћа код Илијаша (Горња Јошаница) са северне стране, а са јужне страње станица Ђвори (врниšte – стари израз тог времена), која је 1884. године преименована у Релејево, те станица Иллиџа-Црнотина, која од 1. јануара 1890. године мења име у Рабљовац. Станица Вогошћа у то време била је „модерног“ типа са три колосека, телефонском везом, резервоаром, водонапојницима и помоћним зградама. Своју највећу експанзију доживела је у прихвату и отпреми руде из Чевљановића и дрвних сортимената из Средњег ка истоку и западу целе Европе. На комплексу инфраструктуре станице саграђена је зграда дирекције Рударског подухвата „Босна“ („Геверксхафт Босна“). Семизовац је у то време био пролазно место за возове (на АУ картама Хан Семизовац). Одлуком о грађењу пруге према Чевљановићима, технички одвојак са главне пруге и конструкцијом, уцртана је тачка поласка у Семизовцу, у близини ушћа реке Љубине у рију Босну, прецизније на 253,3 km од Бора. Овом одлуком, овај град ће постати покретач привредног и културног преображења места Семизовац, а у војним мапама и актерам металне и дрвне индустрије биће познат још долгог времена.
Брај 1887. године (није потврђено, јер још увек истражујемо, иако је пронађен део шине ливен 1887. године) Босанске државне железнице (БХСтБ) одлучују да се у Семизовцу изгради „рањирна станица“ са складиштима, помоћним зградама, главним магацином, водонапојницама и зградом за ситне поправке локомотива. Нова зграда железничке станице изграђена је тек 1906. године, а сав саобраћај се одвијао из постојећег објекта изграђеног пре успостављања саобраћаја ка Чевљановићима, код самог одвојка у близини данашњег каменог државног моста преко реке Љубине. Та прва зграда имала је телеграф (прва успостављена линија била је Мећковић – Мостар 1858. године, а друга Сарајево – Цариград 1860. године) и телефон (1895. године) за успостављање везе са Рајловцем и Вогошћом. Уз зграду постојала је и блок кућа за скретничара који је руководио скретницама и рампом јер је пруга секла друштвену пут (данас Стара цеста) Сарајево – Илијаš – Високо.
Сви колосещи су демонтirani у станици Вогошћа и постављени у Семизовцу. То је учињено због преоптерећења и безбедности у одвијању саобраћаја на отвореној прузи од одвојка у Семизовцу до станице Вогошћа, дужине око 1,8 километара. Приликом пуштања у саобраћај новоизграђених колосеика, станица Семизовац добија статус станице вишег ранга, док је станица Вогошћа изгубила тај статус и у графиконима се записује као стајалиште. Нова, главна зграда дирекције рударског подузетништва „Босна“ („Gewerkschaft Bosnia“) преноси се у Семизовац са већ изграђеним погоном за сепарацију манганских руда, амбулантном, рудничким зградама за становање и осталим пратечим објектима. Тим чином се прекида рад на сепарацији манганских руда (Ерцивеше) у Чевљановићима, осим грубог чишћења, и ова руда се директно превозила до Семизовца.
Прва сијалица на Балкану светлела је у Семизовцу.
Према писању енциклопедисте Алије Бејтића, прва сијалица на Балкану zasвјetlila је у Семизовцу 1890. године, пре него у Сарајеву (1895. г.), а само девет година (Њујорк 1881.) након прве Едисонове сијалице. Наиме, изграђена је једна мања хидроелектрана у близини зграде за сепарацију, а као погон за инсталирани генератор (два генератора јајине 110 W) користила се вода гонжена из реке Љубине помоћу направљене дрвене риже (корито). Ова мала хидроелектрана напајала је струјом неколико пословних просторија и станова око поменуте фабрике. Сијалице су биле једноставне конструкције са танким wлакном од волфрама који је, загријавајући се, производио светло јачине од 1,5 V. Хидроелектрана је била у употреби све до 1947. године када се Семизовац прикључио на градску електро мрежу.
Изграђени кривак трасе жељезничке пруге од Семизовца до Чевљановића дугачак је: до Љубине 9 км + 523 м, до Средњег 16+169 км и до Чевљановића 20+252 км. Најмањи радијус кривине је 40 метара. Због малог радијуса кривине ангажоване су возне локомотиве распоредом осовина 0-2-0 (серије 171, 172, 173, и 81/0-4-0). Успон и пад пруге су: до Средњег 20 ‰, а до Чевљановића 26 ‰. Брзине возова су од 16 до 20 км/х. Вожња до Чевљановића на успону траје око 83 минута, а назад (пад пруге) око 61 минут. Број колосека по станицама је: Семизовац 6, Љубина, Средње и Чевљановићи по два, с тим што је у станици Чевљановићи изграђена посебна рампа и колосек за утовар ископане руде у теретне вагоне („Ерзеверкс“). Највећи број дозвољених осовина у станицном колосеку (укршткавања, мимољежења, утовар и сл.) је: Семизовац 98 дозвољених осовина, Љубина 22, Средње 31 и Чевљановићи 20 осовина. У станици Семизовац постојао је један резервоар од 13 м³ воде (гравитациона вода) и један водонапојник у протоку 1,5 мин. по кубику. Љубина има резервоар од 4 м³ и водонапојник 3,3 мин./м³. Средње без водних инсталација. У Чевљановићима резервоар од 13 м³ (гравитациона вода) и водонапојник протока 1 мин./м³. Чистилиште ватре и угаља имале су станице Семизовац и Чевљановићи. Ниједна станица није имала окретницу, ни трианглу (окретање тендера локомотиве). Као што смо навели, пруга је пуштена у јавни саобраћај 26. јануара 1885. године.
Проширење гране пруге до Иванчића (финансирала је Рудничка задруга „Босна“) пуштено је у саобраћај за теретни саобраћај 15. јануара 1894. године, док је у путнички саобраћај (путнички) уведено током 1899. године. Од Чевљановића до Иванчића пруга је била дуга 1.904 km, тако да је дужина трасе од Семизовца до Иванчића износила 22 km и 156 метара. Нагиб пруге Чевљановића – Иванчићи износио је 30 ‰, а број изграђених колосека био је два, са максималним дозвољеним бројем осовина од 16. Резервоар, водонапон и окретница Иванчићи нису постојали. Вожња од Семизовца до Иванчића (наспрам нагиба) трајала је око 91 минут (просечно 16 km/h), а назад (наспрам падa пруге) 67 минута (просечно 20 km/h). Проширење изграђене пруге брзо су откупиле БХ. државне железнице, тако да је цела деоница била под њиховом управом. Бројеви теретних и мешовитих возова (пунички + теретни састав) били су од 1300 до 1380. Станица Семизовац за потребе превоза путника имала је једну кочију типа Дел (троосовинска службена кочија) и три пара кочија типа BCns (двоосовинска 2. и 3. разреда са ходником по средини кочије).
Због потреба маневросања и вуче возова у станици Семизовац, снабдевање локомотивама тражило се из Логорске испоставе у Подлугама. Прописаним редом, локомотивске вожње су подразумевале да стижу локомотиве серије ЈДЖ / ЈЖ 81 (Bp. ozn./бр. SHS 490, ЈДЖ / ЈЖ 81). Локомотива серије 81-005 путовала је све до укидања пруге. Затим серије 172 (Оренштајн & Копел – SHS број 10000, ЈДЖ / ЈЖ 172). Локомотива серије 172-004 путовала је до укидања пруге. Локомотива серије 173-002 била је у закупу на прузи Бар – Вир Пазар (Краус / Ли – Боснабахн бр. 2, БХСтб бр. 12, SHS 12, ЈДЖ / ЈЖ 173), путовала је све до укидања пруге (1963.) и касније радила на индустријском колосеку (возила трамваје) за потребе УНИС-а и ПРЕТИС-а до краја 1966. године. Такође, за потребе ВТЗ „Тито“ у Вогошћи, возиле су локомотиве серије 176-005 (била у закупу на прузи Добој – Симињ Хан) и локомотива 185-012 (била у закупу пруге Брод – Сарајево) која је путовала до 1955. године. И на крају овог списка, нешто мало је путовало (од 1961. до укидања пруге 1963. године) локомотива серије 11928 (Јунг – 1953.г. 11928 тип Dt-n2, ЈЖ број 11928) позната под именом „Чевљанка“.
Традиционално преношење „Жељезничке лозе“ и имена запослених
С обзиром да се на овом делу пруге традиционално преносила „Железничка ложа“, навешћемо имена запосленика у Ложионици Подлугови из пописа 1936./’37. године, а то су: Чечећ П. Душан водича и управник, Шил Ј. Емил водича, Месећков М. Stefan водича, Мерек Ј. Франко водича, Москал А. Алекса водича, Чурић Н. Спасоје водича, Новак Ј. Јосип водича, Ричл А. Алојз проширени водича, Цмиљић Р. Брано проширени водича, Ричл А. Франко проширени водича, Капетина Ђ. Спасоје службеник, Алић О. Ћамил рад на водопропу, Босилјчић Н. Ристо чувар, Глишић М. Ристо рад на водопропу, Јефтић С. Душан ложач, Кучковић М. Душан ложач, Лисаћ М. Мустафа ложач, Мимић Х. Мустафа ложач, Узуновић – Јовић Ц. Ристо ложач, Хаједин Х. Авдо рад на водопропу, Аладић Č. Фехим ложач, Бајић С. Јово ложач, Миленкојевић – Босиљчић Ј. Радован ложач, Перендија Т. Ђоко ложач, Радић Н. Богојан ложач, Милановић И. Трифко ложач, Радан Т. Радојица ложач, Халер Л. Јосип ложач, Глишић М. Никола ложач, Зец Л. Стево службеник чинове, Петроић Л. Реља дневничар и прегледач кола, Полџић П. Војин дневничар прегледач кола, Вукићевић А. Божидар дневничар – ложач, Гутлар – Балјковић И. Антун дневничар ложач, Нађ Л. Лајош дневничар в.д. дезинфекција кола, Хелета М. Војислав дневничар в.д. дезинфекција кола, Панић С. Јово дневничар чувар ложионице и Шавија Л. Душан дневничар чувар кола.
Опис станицног особља из 1936./’37. године које су радили у станици Семизовац: Хофбауер Ђ. Едвард, контролор и шеф станице; Михановић Ј. Алберт, отпра̌вник возова; Кураја М. Крешимир, чиновник; Савић В. Сава и Бијелић С. Данило, блокари; Павлић Ђ. Константин, транзитер; Петровић С. Данило и Росуљаш Р. Славко, скретничари; те Гајевић С. Јусуф, станицни службеник. У укрсници Љубина радио је Мљаčevић Ј. Мато, скретничар. У станици Средње радили су Дутлик Ј. Карло, као отпра̌вник возова и шеф станице, и Буковац А. Илија, као станицни службеник. У станици Чевљановићи Јошић С. Брана, obavljaо је послове скретничара, док је у станици Иванчићи Маркић П. Франо био шеф, а Лисак Ј. Пашан, станицни службеник.
Ваљевска пруга Семизовац – Иванчићи прекинута је за железнички саобраћај 25. маја 1963. године. Стара железничка зграда уз уску пругу у Семизовцу престаје са радом и преуређује се у стамбену зграду са више станова који се проглашавају „службеним“ (кадровским) станова.
Рудник у Чевљановићу
Најстарија налазишта манганске руде у БиХ налазила су се у Чевљановићима. Рудник је током свог рада мењао више господара. Још за Турака, код рудокопа су се правили мањи майдани са стубовима, покретани гравитационом водом, и ковачнице (мануфактурна производња), а дуго времена трговало се са Дубровачким трговцима. Експлоатација је настављена током аустро-угарске власти у циљу индустријске производње, а за војне потребе монархије започети су припремни радови и мања производња 1880/81, док је пун капацитет остварен 1883. године. Власници рудника и први назив фирме били су Рударско подухватништво „Босна“ („Gewerkschaft Bosnia“).
На високој равни Чевљановића, покривеној црногоричном шумом, подигнуто је мање насеље (Берговф) са главном радничком „кацаром“, сњем мањих зграда за рад и становање чиновника, амбулантом, школом (Прва школа отворена 1908. године, „Веркхаус“) и зградом за посетиоце рудника. Наиме, сви путници намеренци који су желели да посете рудничко насеље морали су добити специјалну дозволу од стране дирекције рудника у Вогошћи, а касније у Семизовцу. Од места откова рудокопа (малих вагона из утробе подизани су лифтом) до зграде за „чишћење“, дробљење и испирање руде, изграђена је рудна железница („Ерзбаһн“) ширине 0,50 м дужине око пет километара. Између два светска рата изграђене су 3,444 км пруге ширине 0,76 м и нових 360 метара пруге ширине 0,50 м. Уосталом, руднички комплекс у опсегу се простире од места Нанића на југ до Сић потока крај Чевљановића, а простире се од 2 до 6 километара. Почетком 19. века рудник ће изграђивати мању електрану и производити електричну енергију за потребе радничке колоније и за покретање машина, а биће у употреби све до прикључења на градску мрежу.
Рудник наставља са радом у време Краљевине SHS, односно Краљевине Југославије, која преузима целокупно државно власништво Аустро-убарске монархије под називом „Рударска задруга Босна у Семизовцу“. Током Другог светског рата Босна и Херцеговина била је под немачком окупацијом, тако да рудара Чевљановићи врши експлоатацију руде искључиво за потребе немачке војне привреде. После завршетка рата, рудник, под новим називом „Рудник Чевљановићи – Семизовац“, ради за потребе привреде Народне Републике Босне и Херцеговине (Уставом од 1963. до априла 1992. године социјалистичка Југословенска Репубика БиХ) све до затварања рудника 1965. године. Данас је место Чевљановићи (Горњи Чевљановићи) познато по Чевљанској кориди која се традиционално одржава од 1947. године.
Средње, пилана и постројења
Мјесто Средње удаљено је од Семизовца око 16 км жељезничком трасом. Проласком узке пруге, овај град ће имати изузетно значење за развој ножеће индустрије и биће главна привредна делатност. Привредном политиком страни капиталисти Аустро-угарске монархије стављају у први план експлоатацију шумских богатстава. Отварањем шумских ревира на планинама Озрен (код Сарајева) и Звезди, нови власници показују спремност и обавезу да уложе сва расположива финансијска средства. Први уговор са земаљском владом Босне и Херцеговине закључила је фирма Џузепе Фелтринели и друштво из Милана 1899. године.
У уговору се ради о вишегодишњој експлоатацији шума гравитационог подручја реке Љубине, између Средњег и Чевљановића. За потребе шумских транспортних комуникација изграђено је 9,2 km дуга водена рижа у долини потока Раће, као и 2,5 km дуга шумска гравитациона железничка пруга (котуарача) у Дубоком потоку код Чевљановића. Сву дрвну масу посечену изтоваривали су у вагоне земаљских железница и саобршавали пругом Чевљановићи-Вогошња до пиларских погона у Касиндалу и Хаџићима, где је и прерађивана. Такође, тих година, у Средњем се истицала мања пилара са једним гетером на водени погон у власништву Штајнметза Франца, коју је дрвену масу откупљивао са планине Озрен код Сарајева. Фирма Гиuseppe Фелтринели и сарадници из Милана радили су све до избијања Првог светског рата,разлогом одлука које је донео Министарство рата Аустро-Угарске монархије 1915. године, којим је наређено заплењивање свесног власништва италијанских компанија у БИХ. Пред крај владавине монархије у Средњем се формира самаостална Шумска управа ради „рационалне експлуатације“ шума, финансијских послова и спречавања крађе шумског материјала.
Након Првог светског рата, фирма „Озрен“ а.д. Шумска индустрија Средње радила је на овим шумским реvirима и градила узку пругу од 0,76 м према планини Озрен, у дужини од 8.500 километара. Такође, у погону пилеане пуштена је електрична централа за покретање машина за сечење балвана – gaterе. Након Другог светског рата, сва имовина била је конфисковања у корист државе, те је у Средњем регистровано ново предузеће под називом „Шумско-индустријско предузеће Романија“. Стара железничка станица у Средњем изграђена је у периоду Аустро-Угарске власти (година изградње још увек истражујемо), а од 1945. године је обновљена. Данас постоји и након укидања пруге, проглашена је стамбеном зgradом.
Семизовац, изградња индустријске пруге и велика железничка несрећа 1971. године
Поред наведених података о Семизовцу и његовом развоју, преносимо још много вредних информација. Током 1939. године, чешке компаније „Шкода“, „К konstruktiva“ и „Прага“ започеле су изградњу будуће војне фабрике у Вогошћи, која је требала бити саставни део Војно-техничког завода из Сарајева са својим погонима у Илијашу, Варашу и другим местима. У вези с тим, за потребе изградње војне фабрике, започета је и изградња (у октобру 1939. године) индустријске пруге (0,76 м) од Семизовца до локације градилишта у Вогошћи. Пруга је пуштена у саобраћај 1. маја 1940. године. Такође, прегледом реда вожње од дана отварања па све до завршетка Другог светског рата, због одласка и повратка радне снаге у Вогошћи, отворена је железничка станица Јошаница која се налазила у близини ушћа потока Јошанице у реку Босну. Сви локални и мешовити возови на релацији Сарајево – Зеничa – Сарајево редовно су се заустављали у станици и вршили превоз путника у време „пријема путника“.
У мају 1947. године почиње обновa старе војне фабрике са изградњом нових објеката под називом ВТЗ (Војно-технички завод) „Тито“ унутар Предузећа „Тито“, Сарајево, (ПРЕТИС), које је званично отворено и пуштено у рад 22. децембра 1949. године. Индустријски одељак према ПРЕТИС-у током 1951. године се демонтира, а пруга се нормализује (1,435 м), али је задржана уска мрежа колосека која је решена путем увода колосека.
Током тог периода убрзо су формиране нове фабрике УНИС-а – „УТЛ“ за ваљкасте лежајеве и „Волксwаген“ – ТАС, Сарајево. Мало је познато да је Семизовац имао вожњу трамваја по железничкој траци до Вогошће, све за потребе превоза радника УНИС-а. Наиме, од редовног парка тролејбусова у Сарајеву, крајем 1963. године (у саобраћај су увести тролејбуси „Вашингтонци“ ДС 1960. године), фабрика ће откупити две приколице и технички их прилагодити за вуче за вожњу локомотивом. Тролејбусови су саобраћали негде током 1963./64. године све до краја 1966., када је на крају укинута уска пруга. Данас постоји колосек (ширине 1,435 м) под којим се обавља „редовни“ саобраћај и почиње од Нове железничке станице Семизовац до окружнице некадашњег ТАС-а и ПРИТИСА.
Лепа несрећа возова
Семизовац ће у недељу, 17. јулa 1971. године, доживети једну од највећих трагедија у историји југословенских железница. Ујутру, око 03.08 часова, догодиће се удес радног брзог воза из Београда и товарног воза који је саобраћао из правца Радљовца ка Добоју. Несрећа ће се догодити када ће брзи воз, из правца Подугова, у пуној брзини проћи затворени сигнал станице Семизовац и директно се сударити са композицијом товарњака који је управо стајао на првом колосеку. У ванредном брзом возу биће око 400 путника, међу којима и око 230 ученика основних школа из Крагујевца и околних села Страгара, Беловешаца и Лужнице, који су кренули на летовање у Градц на мору. У овој несрећи, у првом вагону до локомотиве (дизел Џејмс – „Кенедијевка“ серије 661), где су била смештена деца из места Страгара, њих 14 и један наставник, изгубиће живот. Такође, смртно ће страдати и машинџије товарног воза који су у том моменту били у управљачници локомотиве серије 662 познате као „Нада“. Машинџије који су начинили несрећу, Алојз Покрајац и Иван Јурилј, одмах ће бити притворени и биће предмет истражних радњи формираних комисија испред ОКП-а и стручњака ЖТП-а Сарајево. Оператер возова (измедуран Ратко Грачанин), који је руководио саобраћајем до момента удеса, одмах ће напустити службене просторије станице и побећи у место Криворавци носећи са собом све саобраћајне књиге. Следећег дана, поподне, биће му пренесени посмртни остаци погинуле деце у Крагујевцу.
После што су сазнали за тешку несрећу у Семизовцу, председник Републичке скупштине Џемал Биједиић и председник Републичког извршног већа Драгутин Косовац упутии су телеграм саучешћа Скупштини општине Крагујевац.
Изградња путева и школа
Са доласком Аустругара на овај простор уз помоћ закупа домаће радне снаге у кратком периоду „изграђени“ су „војни“ путеви према Олову и Kладњу, Иљијашу и Високом, као и преко Kобље Главе до Сарајева. Током њихове власти путеви су бар мало одржавани, док је via према Чевљановићу, приликом изградње уске пруге, већим делом (око 14 km) искоришћаван за полагање прагова са шинaма. Само 1914/’15. године биће грађен нови пут уз пругу и десну страну реке Љубине у ширини планума од 3 метра. После завршетка рата, о тој цести више нико није бринуо те је с временом пропала, зараслa у коров и „нестала“ из војних карта.
Између два светска рата, пут Семизовац – Високо се ради у четири фазе. Почетак радова био је 1925. године, а завршетак 1931. године. Пут према Чевљановићима, такође у фазама, широк је пет метара. Радови почињу тек 1930. године, а првих пет километара завршено је следеће године. Нема извора о изградњи преосталих фаза. Пут Семизовац – Илијаш асфалтиран је 1958., а Илијаш – Високо 1964. године. Широки пут према Во гов и Сарајеву изграђен је 1955. године. Обнова и „модернизација“ пута према Чевљановићима и Иванчићима започеће 1954. године. Пут се звао „Пут број 6 ЈНА“. Тог од reflecting researcher years, Дирекција из Сарајева доноси Прилог Реду возње из 1954., увођењем пешачних возова из станице Семизовац за превоз људства и грађевинског материјала. Први асфалт биће постављен тек 1963. године.
Изградњом железничке пруге Семизовац – Иванчићи, као и захваљујући успешном развоју ерарских шума и експлоатацији рудника у Чевљановићу, дошло је до бржег напретка и еманципације домаћег становништва. Као што смо навели, прва школа (Пушка школа – „Веркхаус“) изграђена је у Чевљановићу 1906. године, а похађала су је деца рудара рудника мангана. У месту Семизовац, крајем 1913. године, обављени су припремни радови за формирање школе (Пушка школа), која ће бити смештена у једну рудничку зграду, на спрату који је служио за становање наставног особља. Почетком 1914. године, школа је почела са радом, али је 1915, након избијања Првог светског рата, престала са радом. Први учитељ школе био је Симеун Кнежевић. Школа је наставила са радом 1919. године (као четвороразредна школа), у којој је радио њен тадашњи старији учитељ Симеун Кнежевић све до 1923, када долази нови учитељ Абдуселам Јелечкић. Од 1924. године, на кратко ће ту радити учитељ Јово Пударић, да би касније предавали учитељи Артімоније Стојановић, који ће уједно бити и њен управник до 1945. године, као и прве учитељице (1926. године) Наталија Јанковић – Стојановић и Наталија Цековић. Након завршетка рата, од 1945. до 1955. године, школа је радила као шестероразредна, а од 1956/57. године формира се осмогодишња школа. Године 1963, изграђена је нова, већa школа са кабинетском наставом и фискултурном двораном, у којој данас похађају деца овог краја. У њој ће радити и наставник, који ће касније постати и дугогодишњи директор школе (до 1984. године) Расим Сулјагић, који је био омиљени „уча“ међу децом и становништвом.
Између два светска рата у месту Средње постојала је основна (народна) школа, а њена учитељица била је Ћоровић Даника. У месту Иванчићи осмогодишња школа почиње са радом 1955/56, а у Љубини 1960/61.
На крају је важно напоменути да су једини преостали објекти који чине део историјског наслеђа ове рудничке пруге стари железнички комплекс у Семизовцу и Средњем, као и железнички мост узане пруге преко реке Љубине у Семизовцу. Станица узане пруге у Семизовцу, како смо навели, од 1963. године постаје стамбена зграда у којој и данас живе железничке породице. Нажалост, сви корисници ових простора, у складу са обавезом потписаног Уговора о закупу и коришћењу стамбених просторија са власником зграде (Железнице Федерације БИХ), а што је прецизирано у једној од клаузула, у случају реализовања плана за реконструкцију магистралне пруге Шамац – Сарајево (капитални ремонти — исправљање кривине), раскидају уговор о коришћењу простора и зграда се руши до темеља. У нашој констатацији „као олакшавајућа околност“ за рушитеља ове 113 година старе зграде стоји да је исту веома добро познато да није уписана у Регистар за заштиту добара као културно-историјско добро. Аферим. Уколико дође до рушења ове зграде, нестаће и последњи архитектонски споменик на овим просторима.
Надамо се да сте задовољни овим скромним чланком и да вам је послужио у образовне или забавне сврхе, те вам овим путем поклањамо галерију веома ретких фотографија из прошлости и ближе прошлости ове некадашње Шумиско-индустријске железничке пруге Семизовац – Љубина – Средње – Љевљановићи – Иванчићи.
