На локалитету доњег Полимља (Полимљем се називају области које се налазе у сливу рекe лима) од југоисточне Босне до кањона реке Лим, све до њеног ушћа у Дрину, још од доба Илира постојала је граница између Источног и Западног Римског Царства. Још док Полимље није било под султанском управом, овим просторима су пролазиле караванске трасe Сарајево – Вишеград – Рудо – Увац – Пријепоље и Нови Пазар. За време турског периода, у мрежи путева доњег Полимља постојала је такозвана царска Џада и била је саставни део караградског дрома, која је полазила од Сарајева, једна преко Прашке, Чајнића и Пјевља, а друга преко Вишеграда, Буди млија, Увца и Пљеваља до Пљеваља. Ова комуникација на обе стране представља само део шире мреже земаљских путева, знајући да су у средњем веку и за време Турака ове крајеве обилазиле каравани са робом из Дубровника иalach, према источној Босни и Србији, и обрнуто.
Простирање поменутих саобраћајница (у измењеном правцу и укупној дужини) у време аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, од караванског до макадамског пута, настале су саобраћајнице новије технике – железничке пруге. Железничка уздужна пруга, где се одвајала на мосту на Дрини при ушћу Лима, изграђена је од Сарајева до Увца, односно до Вишеграда и Добруна.
Поред наведених чињеница, главни разлог писања овог чланка је обрада посебне теме од историјског значаја у читавој ужој, па и широј регији, тј. железничког моста у сврху комуникације, као и главних раскрсница на поменутој деоници.
Ускотрачни железнички мост код ушћа Лима у Дрину био је важан стратешки објекат. Саграђен је између 1902. и 1905. године. На десној обали моста, обале реке Дрине и ушћа Лима, подигнута је зграда железничке станице (војничка караула – стражара) под називом Мост на Дрини – Распутница (Brücke über den Fluss Drina). Са леве стране обале, на удаљености од око три километра, налазила се железничка станица Међеђа, што у слободном преводу значи – главна станица за отпрему возова преко моста – Распутница према Вишеграду, односно Прибоју на Лиму. Полазна железничка композиција из Сарајева, која је први пут прешла преко њега 4. јула 1906. године до крајње станице Увац, а истог дана је из Међеђе наставила према станици Добрун, званично је постојала од тада.
Željeznički most са станицом Мост на Дринi – Распутница (дуго се употребљавао термин Мост на Лиму) били су саставни део објекта изграђене ускачлане пруге, ширине 0,76 м, тзв. „Источна пруга“ (главни источни правц – Сарајево Остграниче), на релацији Сарајево – Увац, као главне пруге, и одвојке „споредне“ пруге од станице Међђа према Добруну. А оба поменута правца, који су се „одвајали“ у станици Мост на Дринi, пуштени су у јавни саобраћај 4. јула 1906. године. Два месеца касније, 1. августа исте године, изграђен је и пуштен у јавни саобраћај продужетак пруге од Добруна до Вардишта (државна граница тада између Аустро-Угарске Монархије и Краљевине Србије), да би се тек 2. фебруара 1925. године овај део пруге спојио са Ужицем и од тада добио статус главне пруге на релацији Сарајево – Београд – Сарајево. Други правци од државне границе са Србијом (Увац) и даље је пуштен у промет тек 1. јануара 1929. године, изграђивањем пруге од станице Увац до Прибоја на Лиму.
Tokom čitavog svog postojanja, bila je građena od metalne konstrukcije dužine 130 metара, која је неколико пута srušена и obnovljена током два светска рата. Првобитни изглед конструкције (1906. година) био је полукружног облика. негде у јесен 1914. године, приликом повлачења из Србије, војска Аустро-Угарске монархије сруши мост, чиме се на око две године обустава железничког саобраћаја према Увцу, односно Вишеграду. У априлу 1916, мост доживљава обнову са равном конструкцијом и новим бетонским кулсама. Радове на обнови изводили су заједно железничко одељење војске и предузеће за изградњу мостова из Беча Вањер Биоро и Курц (Waagner-Biró und Kurz), који и данас производе мостове.
После успоставања саобраћаја према Ужицу и Београду 1926. године, изводи се нова, друга реконструкција овог моста, односно појачање његове конструкције због преласка тада тежих локомотива и терета (вредна архива фотографија са обнове моста доступна на линку: https://vremeplov.ba/2025/?p=11693). У ратној 1943. години, након капитулације италијанске окупацијске војске и напуштања територије источне Босне, јављају се крвави сукоби у ратном надметању за контролу тог подручја. Мост на Дрини, иако добро сачуван од стране немачке војске, бива срушен минерисањем, претрпевши пуцање на средини и сурвавајући у реку Дрину. Исту годину, немачка војска га привремено обновљава (трећа обнова) због изузетне стратегијске важности војног транспорта на јужном фронту.
Након рата, 1945. године, на мосту су извршени генерални поправци, тако да је од тада обновљени мост (четврта обнова) у служби железничког саобраћаја савршено обављао своју функцију све до укидања 1978. године. Укидање уске пруге Сарајево – Ужице/Прибој на Лиму извођено је етапно, и то: Ужице – Вишеград 1. марта 1974., а Вишеград – Сарајево, односно Прибој н/л – Међедја 28. маја 1978. године. Долазак последњег путничког воза из Вишеграда и Прибоја н/л у станицу Сарајево (Ченгич Вила), предвођен дизел локомотивом, догодио се 1. августа 1978. године и званично се узима као датум укидања „Источне пруге“ уског колосека.
Планирањем и будућом изградњом Хидроелектране Вишеград почињу последњи дани у одбројавању живота овог железничког моста, тада у служби као друмски мост. Наиме, почетком новембра 1989. године, пред званично пуштање првог агрегата у погон (26. новембра 1989.), уз јеке сирена одјекњавале су експлозије мина, тако да се брзо мењао рељеф кањона Дрине и Лима. Метална конструкција моста која и даље чврсто стоји на својим куловима, из минута у минут, полако улази у вечни подводни свет. Мост који је седам деценија поносно преносио путничке и теретне возове у оба правца, чврсто повезујући људе с једне обале на другу, стварајући трајна пријатељства и љубави, доприносећи људској жељи за заједничким животом и друженом, сада одлази у мир реке. „Од свега што човек у животном нагону подиже и гради, ништа није у мојим очима боље и вредније од мостова.“ Иво Андрић, нобеловац. Фотографије Моста на Дрини (Мост на Лиму) од његовог настанка, срушавања и обнове, као и фотографије у тренутку потапања моста, остају да сведоче о прошлости и догађајима, као драга успомена коју не смемо заборавити. Срећко Игњатовић
