У периоду од 1879. до 1916. године, највећим делом у изградњи мреже локалних пруга ширине 760 mm које су се њушкастом кретале по брдима и долинама наше Босне и Херцеговине, заслужна је била Аустроугарска Монархија. У време Краљевине Југославије, железничка инфраструктура за колосек ширине 760 mm додатно је проширена и унапређена, а њено планско уништавање почиње средином шездесетих година прошлог века. Успомене које имамо на возове су невино бројне. Оне нас везују за заједничка времена и догађаје. Сећања, различита за сваког појединца, али опет негде слична (мислећи посебно на старије генерације), овде покушавамо спасити од заборава и подстаћи заједничке успомене на шутање парних локомотива и клопање дрвених клупа путничких вагона.
Многи који су одрастали уз уску пругу добро се сећају на стотине композиција које су туњале кроз шахту наших махала уз неодолив писак локомотивске сирене, шиштање паре, ватру и варнићење, клопарање и дим који се дизау у небењске висине. Као што је једном приликом Зуко (Зулфикар Зуко Џумхур 1920. – 1989. босанскохерцеговачки путописац, сликар и карикатуриста) рекао: „Из Конјица уз велику туњаву и једин писак локомотиве кренусмо према шејру Сарајову, а јаман пред Брдјанима машина поче полако стенјати и дахтати док мало затим поче и попрдучати“.
Тих најбољих година и пуне животне снаге, народ који је користио пругу, и данас прича како им је воз пружио запослење и дао им „бели хлеб“. Многи су се ђаци превозили до својих месних школа и ту се школовали, а касније и у веће градове до факултетских диплома захваљујући кабасима возова и вагонима треће класе. Било је лепо путовати у њима, заједно са сељацима који су уносили све и svaшта, од пилића до кромпира, пријатних лола који би уз песму са прстом у уху певали ганге за „своју душу“, шверцера и торбара који нуде кич европског квалитета, хвалећи се догађајем како им је кравa отелила вокулу од стотину килограма док је публику светлао „машала“ и кикотење, намигују у друштву новог познаника окопаног „ петролајном“ преко лојаве косе и масног лица што другим путницима изазива мучнину. Прорезним гласом кондуктора: „Карте на преглед молим лепо“, наступио би кратки ћутам. У том моменту могло се чути само клокарање точкова кола и тупи звук пробојца кондуктерских клијешта. То су биле људи, једноставно „кундексе“ где се уз шагрије могло чути: „Кондукторе мој најмилији брате, ево мене, возим се без карте“. Могле су се чути и приче како су брадикини кондуктери били добри људи, а они обриси и строги и службени.
Eh… као што сам малопроце написао, биле су то лепе године. Сви они који су се раније укрцавали у воз или се касно враћали, говорили су да никада и нигде није било лепше него да заспиш у вагону угреганом паром, кунајући се у свој домаћи рути. Све у свему, могла би се написати књига у сећање на ове доживљаје, која би без икаквог размишљања носила наслов: „Воз је био и остао наша народна мајка“.
Цијелом земљом су туктали теретни возови у оба правца натоварени угаљем, облином, даскама и пољопривредним производима. Траса је била стабилна и безбедна јер, како други кажу: „Што је ‘аустридан‘ направио, ваљда, без већих улагања могла је служити још сто година“. Железница је тада била уређен систем, у коме се знало и ред и рад, од скретничара, кочничара, кондуктора до возовођа и машиновађа. Већина правила железничке службе било је преузето и прилагођено од правила службе још из аустро-угарских времена.
Апсолутно и невероватно, средином шесдесетих година прошлог века – под изговором непрофитабилности и технолошке застарелости – почело је планско уништавање. Последња пруга широких 760 мм у БИХ укинута је у мају 1979. године, а једини сачувани артефакти железничког система уског колосека данас су ретке парне локомотиве, станице и мостови, којима је од давна нагризено време. Приликом укидања уске пруге око хиљаду радника остало је без посла, а чланови њихових породица без средстава за живот. Био је то потез државе који се ни на који начин није могао оправдати. Многи железничари су пре времена отишли у пензију, док су остали који су „знали да читају и пишу“ премештени на „нормални“ колосек у извршну службу.
Ти дани укидања пруге били су прави дани жалости, па и након четрдесет година многи се жале при сјећању на последњи воз дуг „њихове“ пруге. Многи су плакали тајно и јавно, проклињајући власт која иде против свог народа, јер уништава народну „хранитељицу“ и „добротворку“. И данас се може чути причање како шљиве мађарике и kruшке jeribasме источне и средње Босне, кајсије и трешње херцеговачке, као и приградски воћњаци, скоро кроз баште, уз штерку са ђанарикама, дунјама и смоквама, не доносе плодове као што је то било у вријеме „запрашивања“ божије дате чаршаве црне прахе из димњака парних локомотива на угаљ. Када власт нареди да се гасе машине, тако и буде. Многи заврше у топионицама железаре, вагони се продају за викендице, кокошињаце, шупе и складишта. Шине се сјеку за израду колаца за ограде, а храстови прагови служе за састављање штала и прављење приватних мостића преко мјештанских потокова.
Још у сећању имам песму групе „Проарте“ – „Тужна су зелена поља“ из хиљада гласова феријалаца што путоваше до Зеленике на море, а ми деца, неуморно дежурамо поред прозора вагона у такмичењу ко ће први видети плаво море јер смо се „наситили“ гледањем босанских зелених пејзажа. И тако увек израњају лепа сећања вожње возова са уске пруге, упрегнутих парним локомотивама, а посебно Ћиром који на ум ти падне сваки пут када наиђеш на грејање ћумуром и мирис угљен-моноксида уђе ти у нос.
У прилог галерија фотографија као доказ наших заједничких успомена из прошлости на парне возове, да би се оне спасле од заборава.
Ваш Срећко!
