Грађани Сарајева, као и њихови гости у августу 2014. године, доживели су веома пријатно изненађење када се на Маријином Двору појавио чувени трамвај број 15. Препознатљиво звона које се последњи пут огласило још 1960. године, сада ускраћује путнике и означава полазак према музејима и Новој железничкој станици. Сарајлијама ово много значи; многи су остали у лепом сећању на овај трамвај, посебно старије генерације и љубитељи носталгије, они који се сећају и заувек ће памтити та добра стара времена. Наиме, трамвај „Носталгија“, како су га назвали, направљен је по узору на први електрични трамвај из 1895. године (о трамвајима тог доба више на следећем линку: https://vremeplov.ba/2025/?p=4161), који је своје прве „какоње“ направио баш на шинама Маријиног Двора.
Трамвај „Ностагија“ у организацији Амбасаде Мађарске и Мађарског меморијалног одбора део је програма обележавања стогодишњице почетка Првог светског рата. Реплика трамваја из 1895. године прилагођена је условима вожње по модерном Сарајеву, има 16 седишта и десетак места за стајање, а свакодневно саобраћа на релацији Башчаршија – Железничка станица. Овим преуређеним музејским експонатом, којег су вредни мајстори ГРАС-а руком направили, у стојећем ставу вешто управљају двојица старијих трамвајџија обучени у традиционалну босанску народну ношњу.
Осјећајући емотивно овај призор, јављају се симболичке поруке (нажалост у облицима затворених музеја), које говоре да смо данас дио једног културног путовања кроз време и дјела важних атракција, упркос одржавању манифестације Сарајево филм фестијала. Онима којима је овај момент поновног сусрета с објектом из прошлости важан, брзо се начељују мобилни уређаји и снимају, без обзира на начин снимања тог тренутка. Поставља се питање: „Да ли је носталгија једино што остаје у нашој свијести или начин који се шири изван тог круга?“ Коначно, сазнање говори да је носталгија унутар тог круга, обавијена меким веом свијести у今日шњем животу, што се заустави у нашем оку, опипљиво и непосредно, без обзира колико се то може замишљати.
Нема дилеме, одлучно се враћам кући по фотоапарат, онако у пролазу, да кроз окулар објектива будем унутар круга заједно са трамвајем број 15. и запишем тренутке вожње кроз прелепе делове града Сарајева. Колико ће ова фото прича у коментарима бити озбиљна, важећа теорија „зачараног“ круга свести носталгије или теорија емотивне вредности приложених фотографија, остављам на ваш суд. И помислим у себи: волим трамвај, волим овај град, град Сарајево.
С љубављу,
Ваш Срећко
