„1. августа 1978. године укинуати су и последњи капацитети уских пруга у сарајевском железничком чвору, те су тог дана уске пруге и „Ћиро“ заувек отишли у легенду, а можда и у заборав.“ (Февзија Ајдин – „Историја железница Босне и Херцеговине“). Кроз бројне разговоре са познаницима дошло се до закључка да више нема толеранције ни разумевања за све оно што су сарајевски возови уском пругом некада имали. Поред приложених фотографија, читаоци ће имати кратак осврт на живот у Сарајеву и градској железници након успостављања аустроугарске управе.
Град Сарајево или Босна Срош, како су га странаца назвали током године и након војне окупације (1878. године), имао је око 40.000 становника. Сарајево је тада било у самом котлину, окружено планинама Хум и Мрквиним брдом на северу, Бакыјем на истоку, те Требићем на југуу. Видети Сарајево са околних брда било је непроцењиво, сам поглед на центар подсећао је на амфитеатар, а насељени обронци на терасе. И данас се може чути стара народна изрека која каже: „Ко је Сарајево видео, све му се жеље испуниле.“ Сарајево је било најзначајније трговачко и политичко средиште према којем су водиле све кључне босанске путеве.
До тада у Сарајеву нису постојале велике зграде, осим гувернеровог седишта, резиденције европских конзула, Конка (Топал-пашин двор саграђен 1869.), двоспратне касарне коју је 1851. саградио Омер-паша (касније названа „Филиповићева каса“), затим војне болнице у подножју Горице и Црног врха, неколико ханова, као и већих кућа богатих Сарајлија и неколико веома лепих џамија. Њих је било око стотину, од тога око 40 камених, док су остале биле дрвене. Неке џамије су биле у некој врсти власништва појединих породица.
Карактеристично за овај, као и за сваки други оријентални град, јесте надкривени базар са разним дућанима, где се око њега гране уличице трговаца и занатлија. На полицама је била поређана роба, а испред полиција постављен је пулт за продавца. Ту су се могле наћи сваке врсте алата, тешкови живих боја, дуван, лампиони, кошуље, турске папуче, сребрни табакери, муштилке, чибуци од јасминовог или трешњиног дрвета, украшени златом, ћилими, фереџе и сребрне ситнице. Они који су у ћаршији били око десет ујутру добијали су слике о трговачким, занатским и социјално-продуктивним односима целе земље. У дућанима се, поред продаје, врши и производња робе. Поред тога што су трговине, оне су и радионице опанкара, до њих су кројачи који шиве одећу, ковачи који кова врело гвожђе, пекари који пеку танке округле соме, казанџије који израђују посуђе и друге предмете од бакра, као и вешти мајстори који производе разне чибуке. Могу се видети и покривене жене које продају своје ручне радове као што су везови, махраме и ћилими. Мудро и нападачки би успевали привући некога муштерију, а то су јеврејски, српски, грчки и армени трговци, док су муслимански трговци мирно и спокојно седели на поду свог дућана, пушећи дуго чибуке. Са њима се није могло ценкати. Уколико би продавац рекао цену, а купац био у цени, узео би робу из његових руку речју „јок“ и сваки разговор би ту био окончан.
Ко још памти локалну градску жељезницу у Сарајеву на релацији Фабрика дувана – Илиџа Бања? Било је то 1924. године када је изграђен и пуштен у саобраћај други колосек (први положен 1885. за вожњу трамваја) од старе жељезничке станице до Маријин Двор. Пре ове изградње, тачније од августа 1891., возом се могло путовати од старе жељезничке станице (Бахnhof) до Илиџе (и даље према Мостару), а од јуна 1892. (одсека од станице Илиџа према лечилишту и врелу реке Босне у дужини од 1,28 km) и до Илиџа Бања. Изградњом сада двоколосичне пруге на овом делу, rasterетила је трамвајски саобраћај, па су становници Сарајева фактички своје путовање према Илиџи могли започети трамвајем од Башчаршије са преседањем код фабрике дувана на Маријин Двор.
Стара жељезничка станица босанских жељезница у Сарајеву била је далеко ван града. Још пре неколико година до њене изградње (1882.) биле су ливаде и поља, уз пут према Илиџи поштеђене који кафићи и неколико сеоских кућа у шљивицима пофалићким. У Сарајево први вагон из Зенице стиже 5. октобра 1882. Ту малу свечану композицију довукла је Краус-ова двоосовинска локомотива, из историје позната као „Рама“, која се и даље налази у музеју у Појеги (Србија) као вредан експонат локомотиве шких пруга. Са собом је вучењала неколико двоосовинских путничких вагона преуређених тако што су у четири угла вагона постављени вертикални носачи, а на њих распет кровни платно названо „Сегеитух“. Њушке стране вагона биле су заковане даскама, а бочне окаћене завесама.
1. августа 1891. први воз стиже из правца Мељковића, а 4. јула 1906. из правца Вишеграда. Станица Сарајево – уска, тих година, била је највећи жељезнички центар путничког саобраћаја на шким пругама у Босни и Херцеговини, тако да су из Сарајева полазили возови према северу тј. према Зеници (од Лашеве према Травнику и Јањцу 1893.), Доброму, Дервенти и Броду, према југу у правцу Мостара, Мељковића, Дубровника, Тебењја и Подгорице, и према истоку у правцу Горажда, Фоче, Прибоја, Вишеграда и Београда. У својој непосредној близини изграђена је жељезничка радионица и погоњица са зградама за техничко одржавање локомотива и путничких вагона, а такође и возила електричног трамваја. У блиској прошлости старије Сарајлије памте као Централну радионицу „Васо Мискин Црни“.
Пасош се показивао приликом сваког доласка странца – путника у станицну зграду. Пред станицом стајали су фијакери на којима су била написана имена хотела. Недалеко од њих био је паркиран вагон са коњском вучу (саобраћао од 1885. до 1895.), а касније електрични
Ко још памти локалну градску железницу у Сарајеву на релацији Фабрика дувана – Иллиџа Бања? Била је то 1924. година када је изграђен и пуштен у саобраћај други колосек (први положен 1885. за вођење трамваја) од старе железничке станице до Маријин Двор. Пре ове изградње, тачније од августа 1891., возом је било могуће путовати од старе железничке станице (Бахфоњ) до Иллиџе (и даље према Мостару), а од јуна 1892. (одвојка од станице Иллиџа ка лeчилишту и извору реке Босне у дужини од 1,28 km) и до Иллиџа Бање. Изградњом сада двоколосеће пруге на овој деоници олакшала је саобраћај трамваја, па су становници Сарајева формално могли започети своје путовање према Иллиџи трамвајем од Башчаршије са преседањем код фабрике дувана на Маријин Двор.
Стара жељезничка станица босанских жељезница у Сарајеву била је далеко изван града. Још прије неколико година, прије него што су је саградили (1882.), биле су углавном ливаде и поља, уз цесту према Илиџи понегдје који кафеџија и неколико селачких кућа у шљивицима пофаличким. Први воз из Зенице стигао је у Сарајево 5. октобра 1882. године. Ту малу свечану композицију довукла је Краусс-ова двоосовинска локомотива, позната у историји као „Рама“, која се и данас налази у музеју у Пожеги (Србија) као вриједан експонат локомотиве уских пруга. Са собом је вукла неколико двоосовинских путничких вагона, преуређених тако да су у четири угла вагона постављени вертикални носачи, а на њих разапето кровно платно звано „Сегеитух“. Чочне стране вагона биле су заковане даскама, а бочне застрте завјесама.
1. августа 1891. године стигао је први воз из правца Метковића, а 4. јула 1906. године из правца Вишеграда. Станица Сарајево – уска, тих година, била је највећи железнички центар за путнички саобраћај на уским пругама у Источној Европи, тако да су из Сарајева полазили возови према северу, односно према Зеници (од Лашве према Травнику и Јајцу 1893.), Добоју, Дервенти и Броду, према југу у правцу Мостара, Метковића, Дубровника, Тбелјиња и Подгорице, и према истоку у правцу Горажда, Фоче, Прибоја, Вишеграда и Београда. У својој непосредној близини саграђена је железничка радионица и ложионица са зградама за техничко одржавање локомотива и путничких вагона, као и возила електричног трамваја. У блиској прошлости старије Сарајлије памте као Централну радионицу „Васа Мискин Црни“.
Пасош је био на увид при сваком доласку странаца – путника у станишну зграду. Пред станишном зградом стајали су фијакери на којима су писала имена хотела. Недалеко од њих био је вагон са коњском вучом (саобраћао од 1885. до 1895.), а касније електрични трамвај који је саобраћао на релацији Жељезничка станица – град (Катедрала, Ферхадија, Страßенбахн, Вијећница). Редари и службеници на станици носили су униформе својих бечких колега. Са жељезничке станице према граду водиле су две улице, од којих је једна била главна (улица Франза Јосипа). Друга је ишла лијевом обалом Миљацке (улица Терезија).
Када се путује од железничке станице према граду, остаје се у првом реду у европском делу, увек на десној обали Милjackе која протиче кроз цео град и прелази у градској области осам мостова, неки камени, неки жељезни. Од окупације улице су поплочане каменом. Главне улице су током времена стекле европски изглед јер уместо малих збијених кућа налазе се европске зграде, направљене од чврстог материјала, као и гостионе, ресторани и кафане.
Ko još се сећа локалне градске жељезнице у Сарајеву на релацији Фабрика дувана – Илича Бања? Било је то 1924. године када је изграђен и пуштен у саобраћај други колосек (први положен 1885. за вожњу трамваја) од старе жељезничке станице до Мариијин Двор. Пре ове изградње, тачније од августа 1891., возом се могло путовати од старе жељезничке станице (Бафхоф) до Иличе (и даље према Мостару), а од јуна 1892. (одвојак од станице Илича према лечилишту и врелу реке Bosne у дужини од 1,28 km) и до Илича Бања. Изградњом сада двоколосичне пруге на овој деоници оптерећење трамвајског саобраћаја је смањено, па су становници Сарајева фактички своје путовање према Иличи могли започети трамвајем од Башчаршије са преседањем код фабрике дувана на Мариијин Дворач. Стара жељезничка станица босанских жељезница у Сарајеву била је далеко ван града. Још пре неколико година, до њене изградње (1882.), биле су пашњаци и поља, уз пут према Иличи у којима су понегде били кафани, и неколико сеоских кућа у шљивицима Пофалића. У Сарајево први воз из Зенице стиже 5. октобра 1882. године. Ту малу свечану композицију довезао је Крауссов двоосовински локомотива, позната као „Рама“, која се и данас налази у музеју у Поежи (Србија) као вредан експонат локомотиве улозих пруга. Са собом је вучењала неколико двоосовинских путничких вагона преуређених тако што су у четири угла вагона постављени вертикални носачи, а на њих разапето платно звано „Сегенатух“. Љуске стране вагона биле су заковане даске, а бокови завешани завесама. 1. августа 1891. стиже први воз из правца Међкувића, а 4. јула 1906. из правца Вишеграда. Станица Сарајево – уском тром у тим годинама, била је највећи жељезнички центар путничког саобраћаја на уским пругама у Босни и Херцеговини, тако да су из Сарајева полазили возови према северу, односно према Зеници (од Лашве према Травнику и Јању 1893.), Доброду, Дервенти и Београду, као и према Југ на правцу Мостара, Међкувића, Дубровника, Требиња и Подгорице. У њеној непосредној близини саграђена је жељезничка радионица и ложионица са зградама за техничко одржавање локомотива и путничких вагона, као и за возила електричног трамваја. У блиској прошлости, старији Сарајлије се сећају као Централне радионице „Васо Мискин Црни“. Пасош је показивао при сваком доласку странца – путника у станичну зграду. Пред станицом су стајали фијакери на којима су била написана имена хотела. Непалеко од њих био је паркиран вагон са коњском вучом (саобаћало од 1885. до 1895.), а касније електрични трамвај који су саобраћали на релацији Железничка станица
У то доба, најбоље место за проводу становништва Сарајева, посебно недељом, била је Бања Илиџа. Како је била близу Сарајева, сматрала се с правом и делом града. До Бање се најчешће путовало возовима локалне железнице, а вожња је трајала око петнаест минута, док је колима (омнибусом или фијакером) трајала сат времена. Прво заустављање током путовања возом из града била је главна станица, затим Ченгић Вила, Алипаšин Мост, Ступ, Илиџа (први назив Бутимер) и крајња станица Илиџа Бана. Путници су са леве и десне стране, трасом преко Сарајевског поља, имали поглед на непредељиве ливаде и брдске обронке у којима су углавном били летњици муслиманске владавине, мање сељачке куће и куће грађене на „европски“ начин. Најпознатија грађевина тада био је двор (вила или летњиковац) са хамором Дервиш-паше Дедаге Ченгића, по коме се насеље и данас зове Ченгић Вила.
Кад воз стигне у пољопривредну станицу Илиџа или Бутимир, виде се цела група кућа са две зграде економије са амбарима и чардакима, млекарана са хладњачом и парним котлом и резервоарима за воду. Наставак путовања из станице почиње прелазом преко жељезног моста и мало даље скреће на одвојак пруге према станици Илиџа Банаја.
Ко још сећа локалне градске жељезнице у Сарајеву на релацији Фабрика дувана – Илиџа Бања? Било је то 1924. године када је изграђен и пуштен у саобраћај други колосек (први положен 1885. за вожњу трамваја) од старе жељезничке станице до Марийн Двора. Пре ове изградње, тачније од августа 1891., возом се могло путовати од старе жељезничке станице (Бахнхоф) до Илџа (и даље према Мостару), а од јуна 1892. (одвојак од станице Илџа према лечилишту и врелу реке Босне у дужини од 1,28 км) и до Илџа Бања. Изградњом сада двоколосечне пруге на овој деоници, драстично је смањен саобраћај трамваја, па су становници Сарајева фацтично свој пут према Илџа могли започети трамвајем од Бањошпитала са преседјем код фабрике дувана на Марийн Двору.
Стара жељезничка станица босанских жељезница у Сарајеву била је далеко изван града. Још пре неколико година до њене изградње (1882.) биле су ливаде и поља, уз пут према Илджа понегде који кафедџија, и неколико сеоских кућа у шљивицима по Фалишким. У Сарајево први воз из Зенице стиже 5. октобра 1882. Ту малу свечану композицију довела је Краусс-ова двоосовинска локомотива, из историје позната под именом „Рама“, која се и данас налази у музеју у Поегену (Србија) као вредан експонат локомотиве узких пруга. Са собом је вучећи неколико двоосовинских путничких вагона преуређених тако да су у четири угла вагона постављени вертикални носачи, а на њих разапето кровно платно звано „Сегеитух“. Чеоне стране вагона биле су заковане даскама, а бочне заштитене завесама.
1. августа 1891. стиже први воз из правца Мећковића, а 4. јула 1906. из правца Вишеграда. Станица Сарајево – узана, тих година, била је највећи жељезнички центар путничког саобраћаја на ужим пругама у Босни и Херцеговини, тако да су из Сарајева полазили вамови према северу тј. према Зеници (од Лашве према Травнику и Јаучу 1893.), Добоју, Дервенти и Броди, према југу у правцу Мостара, Мећковића, Дубровника, Требиња и Подгорице и према истоку у правцу Горажда, Фоче, Прибоја, Вишеграда и Београда. У својој непосредној близини саграђена је жељезничка радионица и Лојница са зградама за техничко одржавање локомотива и путничких вагона, а такође и возила електричног трамваја. У блиској прошлости старије Сарајлије памте као Централну радионицу „Васо Мискин Црни“.
Пасош се показивао при сваком доласку странаца – путника у станичну зграду. Пред станицном зградом стајали су фијакери на којима су била написана имена хотела. Непосредно поред њих био је паркиран вагон са коњском вучом (саобраћао од 1885. до 1895.), а касније електрични
Положај комплекса бање био је у средини лепог парка на обали Железнице испод високог шумовитог Игмена. Посетиоци су могли одмах уочити три велика хотела, „Аустрија“, „Унгарија“ и „Босна“, са преко стотину соба за странце. Ту су елегантне гостионице са терасама према шеталишту, са покривеним ходницима, кугланицама, штампама и сушарама. Из самог парка иде п maneњада дуга три и по километра, са дрворедом за вожњу и за јахање уз коју целим трошком тече поток према романтичном врелу Босне у подножју Игмена. Око извора никнуо је читав комплекс смештајних зграда и простора за забаву гостију, окружен прелепим парком у чијим водама плове лабудови. Под создаўним старинским дрвећем су турске кафане и ту се гост може уживнути у правој брдској природи. Мнoштво врела која невероватном снагом кипе из земље, са температурама до 56 степени, сливaju се у јаку реку и даље протичу према реци Железници. На крају пут, издигнут је торањ за разгледање и основан зоолошки врт са великим кафеџима, а главну атракцију чине три медведа ухваћена у околним планинама. Пола сата удаљено од бање налази се хиподром са тркалиштем где су се недељно одржавале уобичајене коњске трке.
Важно је напоменути да сваке године у Бањи Илиџи проводи граф Калај, муж аустријског министра финансија Бенџамина Калаја. Њихов углед, положај, новац и љубазност допринели су довлачењу врха овдашње елите из Беча и Будимпеште, који су такође навикли на летовање на Илиџи. Са патриотским одушевљењем, нико није остао равнодушан на питање: „Да ли ти се свиђа Босна-Сарајево и Илиџа?“, а саговорник, спреман да Сарајево и Илиџу подигне чак и изнад Беча и Цариграда, одушевљено одговара: „Ово је добро за живети. Овде ћу се сести и насељити.“
Делови текста који сведоче о животу у Сарајеву преузети су из књиге „Сарајево у време аустроугарске управе 1878.-1918.“
У прилогу се налази галерија са фотографијама лепог старог Сарајева и Ilидже, ексклузивни материјал из приватне колекције аутора, који напомиње да посетиоци и читаоци без претходне дозволе не смеју преузимати или даље објављивати.
Унапред хвала, Ваш Срећко Игњатовић
