Свим грађанима, свим радницима, свим члановима босанскохерцеговачких синдиката и свима који се и даље боре за радничка права желим ПРИЈАТАН ПРВИ МАЈ – МЕЂУНАРОДНИ ПРАЗНИК РАДА!
Данас је дан основног хуманизма према радном човеку и дан сећања на вишегодишњу борбу радника целог света, борбу која је данашњим радницима успела да обезбеди нека од основних радничких права – краћи радни дан, боље услове рада и здравствену заштиту.
Први мај се обележава као дан борбе за основна људска права сваког радника или, у слободном преводу, дан борбе за право на достојанствен живот. Многи људи су током историје изгубили животе борећи се за радничка права, па је Први мај дан погибије људи који су се борили да нам радни дан од 24 часа буде подељен на 8 сати рада, 8 сати одмора и 8 сати културног образовања.
Борба за радничка и људска права траје и данас и веома је изгледно да ће и наша деца и деца њихове деце на свој начин водити борбу за своја права.
Чикаго, 1. мај 1886. године
Како је то било у прошлости, јер како кажу, историја се редовно понавља.
У Чикагу је 1886. године почео општи штрајк којим су радници настојали да избору за своја достојанство и права, између којих је било и осмочасовно радно време. У протестима који су захватили више од 1.200 фабрика широм САД учествовало је између 350.000 и 400.000 радника и радница који су напустили своја радна места и кренули у марш улицама захтевајући осмочасовни радни дан по принципу 8:8:8, односно 8 сати рада, 8 сати одмора и 8 сати слободног времена.
3. маја послодавци су међу раднике послали своје „штрајколомце“. Доšlo је до сукоба између радника и њих, и тада је интервенисала полиција, ранивши многе и убивши четворо радника. Као одговор на тај догађај, 4. маја, раднички активисти су заказали мирну скупштину на Тргу Хејмаркет у 20:30 часова, на којој је требало расправљати о даљим токовима борбе и о одговору на полицијске акције. Око 22 часа, када је скуп био при крају, полиција је захтевала разбијање скупштине, али је тада из масе, која је тада имала око 200 људи, неко бацио бомбу, убивши једног и ранивши неколико полицајаца. Полиција је отворила ватру, при чему је у тој пуцњави убијено седам полицајаца и много радника и радница, чијем је тачном броју до данас непознато.
Много протестаната је ухапшено, а вође штрајка приведене су пред суд. Упркос недостатку доказа, седморица од њих осуђени су на смрт. Један од њих извршио је самубиство у затвору, двојица су помилована, а преостала четворо су обешена 11. новембра 1887. године певајући Маријузу на стратишту. Једног од њих (Аугуст Спис) последње речи биле су: „Доћи ће време када ће наша тишина бити моћнија од гласова које сте данас угушили.“
МајДеј
У Паризу 1989. године, на заседању Друге Интернационале (међународна заједница радничких и социјалистичких странака), 1. мај проглашен је Међународним празником радника и радница, познат и као „Мајски дан“, а наспомен на масакр радника у Чикашком погрому, 1886. године.
Међународни празник рада, познатији као Први мај, прослављају радници широм света. Најчешће се обележава кроз уличне демонстрације на којима учествују синдикати, радничке организације и бројни левичарски покрети. Први мај се слави и као званичан празник у преко 80 земаља широм света, док се незванично обележава у готово целој планети.
Парада на Истоку, протести на Западу
Током претходних година, радници у западним земљама, уз посредовање синдиката и преговоре са послодавцима, односно државом, постизали су значајне успехе у борби за својична права, те су временом социјалне тензије полако слабиле. У источним земљама, раднички покрети су били под надзором комунистичких партија, које су формално заступале социјалну правду, али су, уз ниске плате и продужени рад, због наводних државних интереса, више биле експлоатисане него на Западу.
Временом су, па и до данас, у појединим државама, прославе Дана рада претворене у величанствене државне манифестације и мимоходе којима се жели послати порука да радничка класа пружа пуну подршку државнотј-партијским бирократским структурама. У случају тежње ка променама и бољем социјалном статусу, оне су насилно сузбијане државном силом и тенковима. Потпуни пад значаја празника рада дошо је укључивањем војних парада у прославе, тим чином изражавајући моћ социалистичке државе, док су радничке поворке служиле као инструмент „режима“.
Синдикати, тајкуни и политичари
Упркос свему, 1. мај, и данас остаје света традиција међународног радништва. Дан када човек-работник исказује свој понос, достојанство и част, јер ако се клања и служи тајкунима, мафијашима и корумпираним политичарима, зашто га славити?
Позната је чињеница да и данас постоје синдикати, изузеци ради части, који су својим активностима издали борбу радника у њеним основним вредностима и отворено пристали на сарадњу са страним и домаћим капиталистима, као и са државном машинеријом која ову експлоатацију озакоњује. Синдикални бирократи се не стиде свог положаја који су заузели у економској хијерархији, јер су од радничке борбе (за права радника и штрајкове) направили „профитабилан посао“ зарађујући на патњи радничке класе.
Данас, у Босни и Херцеговини, има више од 500.000 незапослених, више од милион грађана живи испод границе сиромаштва, огроман број се налази у државничком ропству, стварају се нови редови испред народних кухиња, плате и пензије минималне су а исплата нерегуларна, као да то нашим политичарима није puno стало. Ти исти политичари који немају план стратегије развоја, дугорочне и одрживе, спорих или никаквих важних одлука и закона који директно утичу на живот и добро свих, али зато мудро нуде и намећу краткорочна решења која обично завршавају katastrofално. Зашто не рећи да међу њима има (у време транзиције и убрзане приватизације у БиХ) и оних који су се обогатили малверзацијама, нелегалним шпекулацијама и криминалним приватизацијама. На врх компанија постављају подобне (страначке) људе који обично са струком немају никакве везе, али су эксперти у непоштовању радничких права, избегавају обавезе према држави, себични су и без визије, вешто избегавају директно учешће у односима социјалног дијалога и партнёрства.
Традиција кроз пикнике и роштиље
Традиционално и ове године биће организовани раднички протести уз посредовање синдиката широм земље са порукама: право на рад, а не бригу и гладу; достојанство и плаћен рад; светла будућност за младе, мирна старост за старије. Ми смо за рад, али желимо да живимо као људи. Мозги грађани, такође традиционално, на Међународни дан опште солидарности радничке класе, прославиће уз првомајски уранак, одаљем на пикник, роштиље, рекреације, уз песму, игра и дружење.
Док траје празник рада – траје и нада! Живео Први мај!
