[SLOGAN ZA PRVI MAJ]: Svim građanima, svim radnicima, svim članovima bosanskohercegovačkih sindikata i svima koji se i dalje bore za radnička prava želim SRETAN PRVI MAJ – MEĐUNARODNI PRAZNIK RADA!
Danas je dan elementarnog humanizma prema radnom čoveku i dan sećanja na dugo godina dugu borbu radnika širom sveta, borbu koja je današnjim radnicima uspela da obezbedi neka od osnovnih radničkih prava – kraći radni dan, bolje uslove rada i zdravstvenu zaštitu.
Prvi maj se obeležava kao dan borbe za osnovna ljudska prava svakog radnika, ili u slobodnom prevodu, dan borbe za prava na dostojanstven život. Mnogi su kroz istoriju izgubili svoje živote boreći se za prava radnika, te je Prvi maj dan posvećen sećanju na te ljude, koji su se borili da naš radni dan od 24 sata bude podeljen na 8 sati rada, 8 sati odmora i 8 sati obrazovanja i kulture.
Borba za radnička i ljudska prava traje i danas i veoma je verovatno da će i naša deca i deca njihove dece na svoj način voditi borbu za svoja prava.
Čikago, 1. maj 1886. godine
Kako je to bilo u prošlosti, jer kako kažu, istorija se redovno ponavlja.
U Čikagu je 1886. godine započeo opšti štrajk kojim su se radnici trudili da se izbore za svoje dostojanstvo i prava, među kojima je bilo i osmosatno radno vreme. U protestima koji su zahvatili više od 1.200 fabrika širom SAD, učestvovalo je između 350.000 i 400.000 radnika i radnica koji su napustili svoja radna mesta i krenuli u marš ulicama zahtevajući osmosatno radno vreme prema principu 8:8:8, odnosno 8 sati rada, 8 sati odmora i 8 sati slobodnog vremena.
3. maja poslodavci su među radnike poslali svoje „štrajkolomce“. Došlo je do sukoba između radnika i njih, što je izazvalo intervenciju policije koja je ranila mnoge i ubila četvoro radnika. Kao odgovor na taj događaj, 4. maja, radnički aktivisti su zakazali mirnu skupštinu na Haymarket trgu u 20:30 h, gdje su trebali raspraviti o daljim putevima borbe i o odgovoru na policijsku akciju. Oko 22 sata, kada se skup već završavao, policija je zahtijevala raspuštanje skupštine, ali tada je netko iz mase od oko 200 preostalih ljudi bacio bombu, usmrtivši jednog i ranivši nekoliko policajaca. Policija je otvorila paljbu, pri čemu je u toj pucnjavi ubijeno sedam policajaca i mnogo radnika i radnica, čiji broj do danas nije utvrđen.
Mnogo prosvjednika uhapšeno je, a vođe štrajka izvedeni su pred sud. Usprkos nedostatku dokaza, sedmorica od njih osuđena su na smrt. Jedan od njih počinio je samoubistvo u zatvoru, dvojica su pomilovana, a preostala četvorica obješena su 11. novembra 1887. godine pevajući Marseljezu na stratištu. Jednog od njih (August Spies) poslednje reči bile su: „Doći će vreme kada će naša tišina biti moćnija od glasova koje ste danas ugušili.“
MayDay
U Parizu 1989. godine, na zasjedanju Druge Internacionale (međunarodna zajednica radničkih i socijalističkih stranaka), 1. maj proglašen je Međunarodnim praznikom radnika i radnica, poznat i kao „May Day“, a na uspomenu masakra radnika u Čikagu, 1886. godine.
Međunarodni praznik rada, poznatiji i kao Prvi maj, obeležavaju radnici širom sveta. Najčešće se obeležava ulicnim demonstracijama na kojima učestvuju sindikati, radničke organizacije i brojni levičarski pokreti. Prvi maj se slavi i kao zvanični praznik u više od 80 zemalja sveta, a neslužbeno se slavi u gotovo celom svetu.
Parade na Istoku, prosvjedi na Zapadu
Tokom prethodnih godina, radnici u zapadnim zemljama, uz posredovanje sindikata i dogovore sa poslodavcima, odnosno državom, postizali su značajne uspehe u borbi za svoja prava, čime su se tokom vremena smirivale i socijalne tenzije. U istočnim zemljama, radnički pokreti su nadzirani od strane komunističkih partija, koje su formalno zagovarale socijalnu pravdu, ali zbog navodnih državnih interesa, sa niskim platama i produženim radnim vremenom, radnici su bili više izrabljivani nego na Zapadu.
Vremenom su, pa i do danas u pojedinim državama, proslave praznika rada pretvorene u veličanstvene državne manifestacije i mimohode kojima želimo svijetu pokazati kako radnička klasa daje punu podršku državnim i partijskim birokratskim strukturama. Ako se radi o težnji za promjenama i boljim socijalnim statusom, one su suzbijane državnom silom i tenkovima. Puni pad značaja praznika rada uslijedio je uključivanjem vojnih parada u proslave, čime se izražavala moć socijalističke države, dok su radničke povorke služile kao prikaz „režimu“.
Sindikati, tajkuni i političari
I pored svega, 1. maj i danas ostaje svetla tradicija međunarodnog radništva. Dan kada čovek-radnik pokazuje da ima ponos, dostojanstvo i čast, jer ako se klanja i služi tajkunima, mafijašima i korumpiranim političarima, zašto ga slaviti?
Poznata je činjenica da i danas postoje sindikati, izuzimajući one koji su čast izuzecima, koji svojim aktivnostima izdaju borbu radnika u njenim osnovama i otvoreno pristaju na saradnju sa stranim i domaćim kapitalistima, kao i sa državnom mašinerijom koja ovu eksploataciju formalno reguliše. Sindikalni birokrati se ne stide svog položaja koji su zauzeli u ekonomskoj hijerarhiji jer su od radničke borbe (za ljudska prava radnika i štrajkove) napravili unosan posao, zarađujući na patnji radničke klase.
Danas u Bosni i Hercegovini ima više od 500.000 nezaposlenih, više od milion građana živi ispod granice siromaštva, ogroman broj je u državničkom ropstvu, pojavljuju se novi redovi pred narodnim kuhinjama. Plate i penzije su minimalne, a isplate neredovne, kao da to naše političare ne zabrinjavaju previše. Ti isti političari koji nemaju plan strategije razvoja, dugoročne i održive, usporene ili nikakve važne odluke i zakone koji direktno utiču na život i dobrobit svih, mudro nude i nameću kratkoročna rešenja koja obično završe katastrofalno. Zašto ne reći da među njima ima i onih (u vreme tranzicije i ubrzane privatizacije u BiH) koji su se obogatili malverzacijama, nelegalnim špekulacijama i kriminalnim privatizacijama. Na vrh kompanija postavljaju podobne (stranačke) ljude koji često nemaju nikakve veze sa stručnim znanjem, ali su majstori u nepoštivanju radničkih prava, izbegavaju obaveze prema državi, sebični su i bez vizije, vešto izbegavaju direktno učešće u odnosima socijalnog dijaloga i partnerstva.
Tradicija kroz piknik i roštilje
Tradicionalno, i ove godine, organizovaće se radnički protesti uz posredovanje sindikata širom zemlje sa porukama: pravo na rad, a ne siromaštvo i glad, dostojanstvo i plaćen rad, mladima svetla budućnost, a starijima mirna starost. Mi smo za rad, ali želimo živeti kao ljudi. Mnogi građani, takođe tradicionalno, obeležiće Međunarodni dan opšte solidarnosti radnika uz prvimajsku šetnju, odlazak na piknik, roštilje, rekreaciju, pesmu, ples i druženje.
Dok traje praznik rada – traje i nada! Živio Prvi maj!
