Током османске власти у Босни и Херцеговини, прва телеграфска линија успостављена је између Мостара и Метковића 1858. године, а две године касније између Сарајева и Цариграда. Непосредно након заузимања Сарајева 1878./79. године, аустро-угарска окупациона војска брзо формира ратне, односно војне поште и телеграфске станице са својим центрлaма и експозитурама у Босни и Херцеговини, тако да је у складу са државним, војним и економским циљевима успостављена и редовна поштанска веза са свим деловима Монархије. Крајем 1878. године отварају се телеграфске станице са неограниченом дневном и ноћном службом готово у свим већим војним стратегијским местима Босне и Херцеговине.
Захваљујући изградњи „војних Железница“ уженог колосека у Босни и Херцеговини, „Ратно министарство“ окупационе војске објективно користи инфраструктурни коридор железничке трасје за спровођење телеграфске жичане везе и њених станицних зграда за смештај телеграфских станица и особља. Целокупан поштански и телеграфски саобраћај извођен је у складу са прописима које су донеле власти Аустроугарске Монархије.
Паралелно са тим, етапно се уводи и телефонски саобраћај који у почетку примарно користи војска (мешовите команде, гарнизони и сл.), државна администрација и железничке дирекције у сврху регулисања саобраћаја. Прва звоница телефона и обављени разговор припишу се војним јединицама приликом гушења херцеговачког устанка 1882. године. Ови уређаји били су оперативно употребљиви за пренос разговора између две одвојене стране. Тек 1884. године у Сарајеву, инсталирана је једна ручна телефонска станица мањих капацитета која је служила око 30 „претплатника“.
Изградњом прве електричне централе у Сарајеву 1895. године, створени су услови за успостављање градске, а касније и међуградске телефонске мреже. Прва телефонска станица у Сарајеву пуштена је у јавни саобраћај 16. новембра 1898. године. У почетку су први корисници, по обичају, биле војне команде са стационираним гарнизонима, затим Палача земаљске владе, Вијећница, банке и остале кључне зграде из јавног и културног живота града Сарајева.
Позиви према „претплатнику“ могли су се остварити окретањем ручке на телефону која даје сигнализацију централи, а дежурни телефонски манипулант ручно преспаја тражени број. Током 1889. године етапно су повезане телефонске централе широм Босне и Херцеговине. Тек 1913. године успостављен је и међународни телефонски саобраћај када се Босански Брод спојио са телефонском мрежом у Угарској. Сарајево је своју прву аутоматску централу добило 1. марта 1936. године, са 2000 бројева.
Именик претплатника јавне телефонске мреже у Сарајеву из 1911. године
Званични назив телефонског евиденцију на немачком – „Рећник о претплатницима јавне телефонске мреже у Сарајеву, 1911.“
Ова ретка историјскај документација случајно је пронађена међу очуваном архивом железничког саобраћаја у Архиву Босне и Херцеговине. Наиме, на адресу дирекције босанскохерцеговачких земаљских железница у Сарајеву 1911. године, потписан је горе поменути именаик на знање и даљу употребу. Документ је написан на обичном канцеларијском папиру, јер се претпоставља да, због малог броја претплатника у Сарајеву, није било сврховито штампати исти.
Алиманик из 1911. године садржи 251 претплатника (у 1917. години у Сарајеву је било 483 претплатника). Претплатници су претежно владине институције, државна јавна предузећа, приватне фирме и компаније, адвокати, лекари и богати грађани из aristократских породица. У прилогу овог чланка можете посетити фотогалерију и прегледати овај вредан документ са напоменом да ексклузивно, путем нашег портала, први пут види светлост дана.
